VELjKO PAUNOVIĆ ZA NOVOSTI: Srećan sam što sam u Engleskoj, u novom klubu se sećaju Novog Zelanda

Nedeljko Iljukić

20. 09. 2020. u 08:10

ВЕЉКО ПАУНОВИЋ ЗА НОВОСТИ: Срећан сам што сам у Енглеској, у новом клубу се сећају Новог Зеланда

FOTO: M. Vukadinović

ŠTA sve možeš u Engleskoj sa 43 godine kada si edukovan, lepo vaspitan, voliš fudbal i odavno si u njemu postao slavan, a na početku biografije piše i da si - srpski trener.

U vreme kada su neki drugi i nešto drugo, nažalost, postali uzori mlađoj populaciji, Veljko Paunović je jedan među prvima u koloni mlađih stručnjaka koji vraća veru u tvrdnju da će pamet, lepota i dobrota na kraju da - pobede.

Ovaj stručnjak je pre 20 dana postao trener Redinga, engleskog drugoligaša, i koliko god to "drugoligaš" pomalo "para" uši, treba biti pošten i priznati da klubovi iz engleskog Čempionšipa tradicijom, organizacijom, infrastrukturom i ko zna čime još "šiju" većinu srpskih superligaša za dva koplja.

- Ljudima iz Redinga sam pre mesec dana predstavio trenerski projekat, koji im se posle jednog veoma važnog intervjua zaista dopao - kaže Paunović za "Novosti".

TAJNA USPEHA PARTIZANOVE ŠKOLE

LjUBIŠA Tumbaković, Ilija Stolica, Saša Ilić, Marko Nikolić, Vladimir Ivić, Veljko Paunović, Aleksandar Stanojević... Sva ova imena koja su danas na važnim trenerskim mestima, od selekcija Srbije do klubova u Evropi, vezuje ista stvar: svi su deo Partizanove škole fudbala.

- Imam objašnjenje za fenomen, ali je dugačko. Najkraće, ono što sam učio od čika Conje Matekala, pa preko Miše Radakovića, mog oca Blagoja i Radomira Antića, a takođe su to upili Slaviša Jokanović i mnogi drugi, kombinacija je posebnih okolnosti sa fudbalskim identitetom Partizana. Pričaćemo jednom detaljno... - kaže Veljko.

- Sve se dogodilo brzo. Iz Čikaga sam održavao kontakt, i kada su u Redingu shvatili i prihvatili moju filozofiju, lako smo se dogovorili, pa sam požurio na pripreme u Portugaliju. Osam dana mi se računalo kao da sam bio u karantinu zbog virusa korona. Onih dodatnih šest dana sam zaista morao da budem izolovan u Engleskoj, ali sam zatekao tim koji je bio željan treninga i grupu igrača koji su prihvatili ono na čemu insistiram. To je želja za pobedom i fudbalski, ratnički duh.

AMBICIJA Veljko na treningu Redinga/FOTO: Twitter/@ReadingFC

Prezime Paunović je još u prošlom veku proslavio Veljkov pokojni otac Blagoje. Blagu narav, vaspitanje i dobru dušu Veljko je nasledio od oca, koji je bio deo čuvenih Partizanovih beba koje su harale Evropom šezdesetih godina. Danas Veljko nastavlja prelepu priču, koju je zlatom optočio u leto 2015, kada je sa omladinskom reprezentacijom na dalekom Novom Zelandu postao prvak sveta.

- Ta subota je zauvek obeležila moju karijeru, kao i karijere mojih igrača, članova stručnog štaba i onih koji su sa nama radili. Značajan deo energije i posvećenosti prelio sam kasnije na rad sa Čikago Fajersima, sada sam sve ideje predstavio i ljudima u Redingu. Dobro je što sam u klubu prepoznao mnogo stvari koje se savršeno uklapaju u moju filozofiju. To je način komunikacije na terenu i van terena i rad sa grupom fudbalera koju sam zatekao, kao i sa mlađim snagama. Srećan sam što se i danas u Engleskoj i mom novom klubu sećaju našeg uspeha na Novom Zelandu - dodaje Paunović i sve nas vraća na ono subotnje jutro 20. juna 2015...

Biografija Paunovića ima detalje kojih se ne bi postideo ni neki stariji ili poznatiji svetski ili srpski trener.

- Četiri sjajne godine sam proveo u Čikagu, sa čak osam transfer perioda. Radio sam stvari koje želim da unapredim u Redingu. Da stvorim ekipu koja ima identitet i da u dugačkoj sezoni ostavimo pečat - dodaje Paunović.

Zna se šta znači ostaviti pečat u Čempionšipu...

- To je plasman u plej-of i prilika da se borimo za ulazak u Premijer ligu. Za veoma kratak period ekipa je prihvatila ideju da nastupamo u borbenom duhu i da se timski branimo i napadamo, i tako gradimo pozitivan rezultat i atmosferu. Kao i svi sportisti, i mi u Redingu imamo velika očekivanja, a srećna okolnost je što ta očekivanja nemaju svoju lošu kontratežu. Nalazimo se čvrsto na zemlji i ne postoji nikakav pritisak.

SEBE ČUJEM DVA PUTA

VIRUS je proterao publiku sa tribina. Našao se i Paunović u specifičnoj situaciji koju je slikovito opisao.

- Igrao sam fudbal i vodio klubove u mečevima gde sam teško mogao sebe da čujem od buke. Sada sam u situaciji da sebe čujem čak dva puta. Jednom, kada nešto izogovorim i drugi put kada se moj glas odbije o prazne tribine i vrati se. Nadam se da će navijači da se polako vraćaju na svoja mesta. Sve je drugačije kada su oni tu - istuče Veljko.

Paunović je dobio priliku koja se ne propušta. Radiće pod svetlima velike pozornice na putu ka onoj najvećoj u Engleskoj. Zajedno sa njim je pod istim svetlima i njegov vršnjak Vladimir Ivić, koji je preuzeo Votford.

- To je potvrda da se naši treneri i naše znanje cene u najzahtevnijim sredinama. Engleska to stvarno jeste. Mnogo se radujem što je još jedan mladi srpski stručnjak u Čempionšipu. Radujem se i našem skorom duelu, jer nam Ivić i Votford dolaze u goste već u 3. oktobra na meč 4. kola - kaže Paunović.

Sećate li se mudre hrišćanske misli koja je nosila Veljka Puanovića i "orliće" do titule na Novom Zelandu? Bila je izvezena na unutrašnjosti njihovih dresova: "Bog najteže misije daje svojim najboljim vojnicima!"

Dobar čovek Veljko Paunović je u svojoj novoj fudbalskoj misiji u Engleskoj.

Zapratite Novosti sport na Fejsbuku

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)