OVO NIJE MOJ RAT: Ispovest Viktorije Mortjuk koja je odlučila da preživi

VIKTORIJU Motrjuk, majku troje dece, 24. februar 2022. zatekao je u uniformi ukrajinske vojske, Marijupoljska brigada, Marijupolj. Vest o početku Specijalne vojne operacije dočekala je u neverici. Njeni saborci, kaže, ukrajinski vojnici, verovali su da posle Minska postoji Minsk, da će se otvoriti nova partija razgovora koja će podrazumevati podelu teritorije, mirno rešenje, primirje, šta god.

Foto: Predsednička administracija Ukrajine

Za otrežnjenje nisu imali vremena. Kroz nekoliko dana gledala je kako se pakao spušta na zemlju. Marijupolj je spremao veliku sahranu – svoju. Pred njom su bila dva izbora – smrt i smrt. Ona je odlučila da preživi.

U kom trenutku shvatate da ste usred rata, da su vaše pretpostavke o mirnom rešenju bile puka iluzija?

Vrlo brzo. Vozila sam auto s tragovima šrapnela ka školi u kojoj je bila smeštena moja brigada. Sleđena. Pored pločnika bila su poređana mrtva tela, grad je bio zasut granatama, gomile ljudi okupljenih ispred prodavnica tražile su hleb. Nije stigao samo rat. Stigla je i glad. Mnogi izlozi bili su polupani. Poražavajuće je bilo što su među tim ljudima bila i deca. S druge strane, pripadnici Azova, kojima je moj bataljon bio direktno potčinjen, govorili su o herojskoj odbrani grada, o nacionalnom buđenju, o pobedi…

Kako su izgledali vaši kontakti s pripadnicima Azova?

Bili smo u neposrednoj komunikaciji budući da im je moj bataljon bio direktno potčinjen.Oni nisu strogo poštovali hijerarhiju, obraćali su se neposredno s „druže“, stvarali utisak da smo svi jednaki i svi pred istim zadatkom da oteramo neprijatelja iz našeg grada. A zapravo ukrajinski vojnici su se malo pitali, kao i komandni kadar Oružanih snaga Ukrajine. Sve odluke, pa i onu o strašnom žrtvovanju civilnog stanovništva koje je služilo kao živi štit, donosio je Azov. Mi smo slepo slušali. Da li smo imali izbora? Kasnije sam s najvećom tugom slušala priče o herojskim podvizima Azova. Ne, tamo nije bilo heroja. Grad je sravnjen sa zemljom, a ispod ruševina ostali su heroji – mirni stanovnici kojima nije bilo dozvoljeno da napuštaju objekte gde su se nalazila snajperska gnezda Azova.

Da li je odluka Azova bila i da se vaš bataljon zajedno sa civilnim stanovništvom prebaci u prostorije metalurškog zavoda Iljić, uspostaviće se, drugog Azovstalja?

Naređenje da se bataljon iz škole prebaci u zavod Azovstalj stiglo je 2. marta iz komande Azova. S obzirom na to da su naši vojnici donosili glasove s fronta da su u jeku borbi pripadnici ovog bataljona napuštali položaje i ostavljali ih same, ova naredba je primljena s velikim podozrenjem. Azovstalj je, znali smo, sigurna smrt. Druga opcija bio je Zavod Iljič. S jedne strane, odluka o povlačenju bila je razumna jer su Rusi imali dojavu da se unutar škole nalaze pripadnici Azova, pa su objekti danonoćno gađani. S druge strane, zatvoriti bataljon i civile u neodbranjiv objekat kao što je zavod Azosvtalj ili Iljič bila je suluda ideja. To je bilo ravno smrtnoj presudi. Ali smrt je vrebala i na svakom drugom mestu. Bio je to hod po ivici žileta.

O čemu tačno govorite?

O recimo situaciji kada sam dobila naređenje da odem do škole i pod kišom granata uklonim sve tragove prisustva vojske VSU. Bilo je jutro, ja u punoj vojnoj opremi, ali bez šlema. Dok sam prolazila kroz kontrolni punkt, sećam se, zavijala je sirena za uzbunu. Momak iz naše brigade pružio mi je svoj šlem, položio oružje i krenuo u civilno sklonište. Morali smo da legnemo na punkt i sačekamo da prestane granatiranje. Držali smo se za ruke i molili se. Onda sam pretrčala preko puta i pod granatama utrčala u rov. Do škole je ostalo svega dva metra, ali to je bilo nepremostivih dva metra. Dva metra do škole, dva metra od života. Nekoliko dana kasnije rekli su mi – škole više nema. Granata je pala i na kuhinju, jedna devojčica je bila ranjena, druga je doživela nervni slom. Po odlasku u Zavod Iljič dobila sam naređenje da pomažem kuvarima.

Šta se dešavalo iza zidina Zavoda u kojem je pored vojske bilo smešteno i 350 civila?

Metalurški zavod Iljič prostire se na 30 kilometara, i nije samo ono što se pretpostavlja – nekoliko zgrada i parče zemlje. To je veliko postrojenje s razgranatom podzemnom infrastrukturom koja nam je omogućila da spasimo živote. U Zavodu smo čekali sudnji dan. Čemu smo mogli da se nadamo, opkoljeni sa svih strana, pod neprestanom vatrom, bez osnovnih životnih namirnica? U jednom bunkeru je bila smeštena vojska, u drugom civili, među njima i moja dva sina. Čekali smo smrt. Tokom dana bila sam zadužena za poslove u kuhinji, noću sam, iako je postojala zabrana, pretrčavala u civilni bunker. Na prostoru metar dužine i dva metra širine spavali smo moji sinovi, ja i naš pas Hektor. Mislila sam da ako treba da poginemo, da je najbolje da budemo zajedno.

Da li su civili bili ogorčeni na ukrajinsku vojsku, budući da im je bila namenjena uloga živog štita, čega su morali biti svesni?

Kako ko. Neki su u nama videli poslednju slamku spasa, srećni što nisu sami i uvereni da im nekako možemo pomoći. Drugi su nas osuđivali, ali i oni svesni da više nema nazad, da je odluka doneta i da nas samo Bog može spasti. Meni su prećutno praštali pošto su moja deca delila njihovu sudbinu, njihov tanjir supe i parče hleba.

Ostali ste bez hrane?

Nije postojao način da nam hrana u opkoljenom zavodu bude dostavljena. Delili smo tanjir supe na tri dela, parče hleba… Onda je i hleba nestalo, a ubrzo i vode. Kuvali smo u antiseptiku. Glad je bila strašnija od izvesne smrti. Danas razumem svoju baku koja se ceo život spremala za rat. Na slobodi i živa, maštam o vrećama brašna, zalihama paprikaša, mnogo boca asepsola. Noću se budim oblivena znojem i s parališućim strahom da nema hleba.

Kada odlučujete da napustite Zavod i od sigurne smrti pobegnete u onu manje izvesnu? Mogućnost da preživite bila je pola-pola…

Pripadnici Morske pešadije, mislim 503, pozivali su nas da sledimo njihov primer i predamo se. Ubeđivali su nas da će nam životi biti pošteđeni. Mi smo se ipak odlučili da rizikujemo i jednim od podzemnih tunela napustimo zavod. Odlučeno je da 12. aprila u pauzama granatiranja siđemo u jedan od podzemnih tunela. Bilo nas je tridesetak, vojnika i civila, najmlađe dete imalo je godinu i po dana. Nismo znali ni koliko je dugačak tunel niti gde ćemo tačno izaći. Rizikovali smo. Prvu noć smo prespavali u tunelu, a zatim ujutru krenuli dalje. Tunel je bio dugačak 30 kilometara. Hodajući u mrklom mraku, nailazili smo na delove ukrajinske uniforme, oružje. Bilo je jasno da je neko pre nas pokušao da pobegne. Posle sam čula da se pet vojnika izgubilo. Bez hrane i vode, pili su kišnicu, proveli su dane pod zemljom.

Osećate strah, nadu, neizvesnost… šta tačno?

Tunel je bio sablastan, mračan, sa malim tragovima svetlosti koja se probijala kroz sitne otvore. Prolaz je bio uzan, na zidovima su bili pobijeni metalni kočići. Setila sam se svih onih scena iz ratnih filmova, o zarobljeništvu, begu, logorima. Hodali smo po vodi, mokri, u koloni, kao osuđenici koji samo pokušavaju da odlože smrt. Nisam se plašila. Mislila sam da smo svejedno mrtvi, a da ipak svaki korak kroz mulj i ledenu vodu možda ostavlja malo prostora za čudo. Posle pola dana hodanja izašli smo i to na položaje koje je kontrolisala vojska DNR-a.

Kažete da ste izašli na položaje koje kontroliše DNR. Da li ruska vojska zna da ste vojnik, kako se ophodi prema vama?

Nisu znali. Bili su zbunjeni kada su videli da iz zemlje kreću da izranjaju ljudske figure, mala deca, svi smo bili u civilnoj garderobi. Pritrčali su da nam pomognu. Tek kasnije na informativnom razgovoru kada su zatražili podatke, rekla sam ime, prezime i čin. Nikada neću zaboraviti lice ruskog vojnika. Delovao je preneraženo. Usledio je minut ćutanja. Bio je zbunjen mojim priznanjem, jer bilo je dovoljno da smislim novi identitet i nestanem s grupom civila. Nisam htela. Nisam želela da sutradan neko od mojih komšija uperi prstom u mene i kaže: Ona je slagala, ona je ratovala na strani Ukrajine. Bila sam spremna na sve posledice. Razdvojili su me od dece, i uputili u zatvor.

Koliko vremena ste proveli u zatvoru?

Sedam meseci, najpre u improvizovanom zatvoru Saratan u Jelenovki, gde smo mi zarobljenici spavali s ranjenicima i imali dužnost da brinemo o njima. Videla sam još jedno lice rata, pozadinsko. Ti mladi ljudi su ležali bez ruku i nogu. Pitala sam se da li je moguće da je za to odgovorna moja vojska. Kasnije sam prebačena u zatvor u Tangarogu. Svakog trenutka mislila sam samo o deci, nisam znala da li mi je živa kćerka. Sebe sam terala da nešto pojedem, ponavljajući: „Vika, kada te puste, deca ne treba da te vide tako iscrpljenu.“ Posle sedam meseci pojavila se mogućnost da s njima stupim vezu, saznala sam da mi je kćerka živa i tada sam pustila suzama na volju, ne znam koliko sam dana plakala. Čuvši njihove glasove, samo sam ponavljala da ih volim. Posle opsežne istrage u kojoj je utvrđeno da nisam nikoga ubila i učestvovala u direktnim borbama, puštena sam na slobodu.

Razgovaramo u Donjecku. Zar ta činjenica sama po sebi nije neobična? Ne plašite se da će vas neko prepoznati, možda vam nauditi?

Osećam se potpuno slobodno. Posle pravog zatvora morala sam da se oslobodim i onog unutrašnjeg. Dugo sam razmišljala o ratu, stradanju, činjenici da su oba grada moja – i Donjeck i Marijupolj, a da sam ja samo u jednom uzela oružje. Žao mi je ljudi sa obe strane linije. To je nedužan narod koji strada, to su ljudi na čijoj krvi profitira treća strana.

Na koju stranu mislite?

Zapad, očigledno.

Otac vašeg bivšeg muža je ubijen posle povika „Slava Ukrajini“. Praštate li ovu smrt?

Moj svekar je ubijen – i to je fakat. Ali on nije samovoljno izašao pred stroj. I to je fakat. On je bio primoran. U podrumu zgrade u kojoj je živeo bili su smešteni Azov i VSU. Praćen uperenim cevima, morao je da izađe na ulicu i u jeku najvećih borbi uzvikuje „Slava Ukrajini“. Ko je kriv za njegovu smrt?

Da se ponovi 24. februar, da li biste opet obukli uniformu Oružanih snaga Ukrajine?

Da, neizostavno, to je uniforma moje zemlje, ali nikada ne bih ušla u rat i ćutala na ovoliko smrti. Otišla bih kod ruskog vojnika i zatražila razgovor. Mislim da bismo se razumeli. Ovo je bratoubilački rat u kome caruju anarhija i haos.

BONUS VIDEO: ZELENSKI NA LINIJI FRONTA - Predsednik Ukrajine posetio vojnike u Bahmutu

(Pečat)

Preporučujemo

Svet

1 16

PRETVORIĆE IH U PEPEO: "Šuplja" odbrana, tenkovi će za Rusiju postati lake mete

03. 04. 2023. u 18:18

Svet

0 8

UKRAJINSKI MIGOVI NEMOĆNI PROTIV RUSKIH SUHOJA: Rusi ih hvataju u smrtonosne zamke, za ukrajinske pilote jedino rešenje je F-16

03. 04. 2023. u 16:59

Društvo

0 0

PAO SNEG: Da li policija može da vas kazni ako nemate zimske gume? Veći trošak - ali i bezbednost

03. 04. 2023. u 18:20 >> 08:28

Društvo

0 0

POSLEDNjE DVE NEDELjE POSTA: Pravila i običaji pre Uskrsa

03. 04. 2023. u 10:39

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije