SRBI U MRAKU EU! Neđo dve decenije bez struje u Hrvatskoj: Leti je lakše kad je dan duži

Novosti online

18. 12. 2020. u 19:32

СРБИ У МРАКУ ЕУ! Неђо две деценије без струје у Хрватској: Лети је лакше кад је дан дужи

Foto: Z. Jovanović

U SELU Zapužane koje pripada opštini Benkovac, od predratnih 547 stanovnika danas živi svega njih pedesetak. Među povratnicima je i Neđo Bogunović, koji više od dve decenije živi bez struje, frižidera, šporeta, televizora, bojlera, pa čak i obične sijalice.

Tako blizu grada a tako daleko od civilizacije, najjednostavnije i najkraće bi se mogao opisati život Neđe Bogunovića iz sela Zapužane kod Benkovca. Udaljenost od grada do sela, devet kilometara puta u jednom pravcu, nisu ovom čoveku prepreka da ih svakodnevno pređe na biciklu, čak i po najlošijim vremenskim uslovima, ne bi li, bar na kratko, i sam osetio pripadnost društvu koje ga okružuje. Društvu koje ne zna, ne oseća, ne vidi i ne čuje u kakvim uslovima još uvek žive njihove komšije, sugrađani ili zemljaci.

Upravo na tom putu, vraćajući se po kiši biciklom iz Benkovca, novinari su sreli Neđu. U jednoj vrećici par sitnica, u drugoj prazne flaše i limenke. Nakon nekoliko stotina metara asfaltiranog puta, skrenuo je prema mostiću već uveliko narušenom decembarskim kišama, a zatim preko livade na kojoj je odavno utaban trag Neđinog bicikla. Tu, na kraju puta, na osami, nalazi se njegova kuća. Već pri ulasku, dok je vešto odvezivao kanap na drvenoj, improvizovanoj kapiji, reče kako nema baš ništa čime bi novinare mogao ponuditi. Ostavljajući svoje vozilo da ne kisne, na trenutak zastade ne rekavši ništa, ali je njegov pogled isuviše odavao nelagodu sa kojom je dočekivao goste.

Pre rata, Neđo je sa roditeljima živeo u selu Podlug, sa druge strane Benkovca. Radio je, kaže, u Zadru, sve dok se nije zaratilo. Ratne okolnosti i njega su odvele put Srbije, dok su roditelji ostali čuvati kuću.

– Majka i otac ostali su u Podlugu, tamo smo svi i živeli do rata. Oni nisu hteli u izbeglištvo, ostali su ovde, dok sam ja završio u Kruševcu, u Srbiji. Četiri godine sam bio tamo, smešten u jednom prihvatnom centru, a onda sam odlučio i ja da se vratim – sramežljivo i bojažljivo priča Neđo.

Za vreme boravka u Kruševcu nije se najbolje snašao. Radio je za dnevnicu, gde je mogao i nalazio posla, živeo u prihvatnom centru i nije imao mogućnosti ni prilike da se od svega toga otrgne, da proba negde sam. Za četiri godine, kaže, kao da je cupkao u mestu, ni napred ni nazad, sve češće razmišljajući kako se želi vratiti svom kraju.

– Šta da kažem, nije mi bilo dobro u izbeglištvu. Puno naroda u tom prihvatnom centru, sve prostorije zajedničke, spavalo se svuda, kao i na ostalim mestima što je bilo. Nemaš ništa svoje, nemaš odakle početi, nemaš neku sigurnost, tako da sam gotovo svakodnevno razmišljao o tome kako ću se vratiti. Nakon četiri godine tako je i bilo, samo što se nisam vratio u Podlug nego u Zapužane, na majčinu zemlju.

Nekome nije hiljadu evra nije dosta, Neđo zadovoljan sa hiljadu kuna

Za vreme njegovog odsustva roditelji su prodali ono imovine što su imali, o čemu Neđo nevoljno priča, pa je iz tog razloga došao u kuću koju je nasledio po majci. Nije ga ni tu Bog zna šta dočekalo. Sve je bilo devastirano izuzev četiri zida i betonske ploče. Jedna humnitarna organizacija, koja je u to vreme delovala na ovom području, stavila mu je krov i obične prozore bez grilja, roletni, bilo kakve zaštite. Ostalo je, kaže, uradio sam. Iako ne mnogo, njemu dovoljno za život.

- Vodu sam imao i ranije, imam i sada, samo struju nikako nisam uspeo dovesti. Kako pre rata nismo živeli na ovoj adresi, nisam ostvario pravo na priključak, a sam da ga platim nisam imao odakle. Rekli su mi da priključak iznosi oko 18.000 kuna, a to su sredstva koja je teško izdvojiti i sa sigurnim primanjem, a kamoli bez njega. Nisam tražio socijalnu pomoć, bilo me je sramota da idem tamo čekati kad sam sposoban da radim bilo šta, tako da sam se oslanjao samo na ono što zaradim od dnevnica. Nisam birao, niti mi je bilo teško raditi, uvek prihvatajući i ono što niko drugi nije hteo. I tako, godina za godinom prođe vreme – pomirljivo priča Neđo.

Sve te godine Neđo je tumarao u sopstvenom mraku, živeći od danas do sutra, zadovoljavajući se time da nije gladan i da je u svojoj kući. Radio je baštu ručno obrađujući zemlju, uzgajao povrće da ima za svoje potrebe. Pre nekog vremena ostvario je pravo na penziju i sada, kako kaže, ima svojih sigurnih hiljadu kuna mesečno.

– Ja sam samac i meni je to dovoljno. Što bi narod rekao “pokrijem se koliko sam dugačak“. Zasadim malo bašte, od penzije kupim namirnice koje mi trebaju pa spremim šta mogu. Nisam navikao na raskoš već na snalaženje, tako da mi je sve to već normalno – kaže Neđo, pokušavajući da prikrije onu „knedlu u grlu“ koja odaje njegovu muku.

Unutrašnjost njegovog doma najbolji je pokazatelj nivoa preživljavanja ispod granice skromnosti. Jedan sto i stolice, odavno dotrajali šporet na drva, i jedan neispravan električni šporet koji mu služi kao ostava i kao radni sto, sav su inventar koji poseduje. Nema tu ni vitrine ni frižidera, ni televizora da mu krati samačke dane. Nema struje, pa ni njih nema.

– Eto od 1999. godine sam ovde, pa kako onda tako i danas. Lakše bi bilo da je ima, al’ šta ja mogu. Leti je lakše kad je dan duži, više radim vani u bašti pa i noć lakše prođe, ali je zima teška i preduga. Obavim večeru za ranije, dok se još vidi vani, pa onda ranije i legnem, šta ću drugo u mraku?

U susednim prostorijama jednako je sve pusto. Izuzev ormara i kreveta, ničega tu više nema. Živeći u ovakvim uslovima, sve bi mu bilo suvišno. Ono što ima odloži na drvenu klupicu u sobi jer tu je hladno kao u frižideru, kaže Neđo.

„Sve je to valjda život“

Ni pored svega navedenog nikada se, ističe, nije pokajao zbog odluke o povratku. Tu je ipak svoj na svome, svoj gazda i nikome smetnja, nikome nije dužan i ni od koga ništa ne traži.

– Zašto bih se pokajao? Došao sam ovamo gde sam rođen, gde pripadam. Kako god da mi je, znam da me niko sutra neće izbaciti na ulicu, u svojoj sam kući. Sačekao sam penziju pa i starost dočekujem mirniji. Ne kažem da mi ne bi bilo lakše da imam struju, da mogu sebi ugrejati vodu u bojleru, ostaviti hranu u frižider, ili da bar uveče mogu duže sedeti gledajući program na televizoru, ali znam da to sebi ne mogu priuštiti, pa se zadovoljavam onim što imam. Dok još mogu, sednem na biciklo i odem do grada, prozborim sa kim po neku reč i to mi je sve. U blizini nikoga nemam, selo je većinom pusto, malo se ko i vratio, ali sve je to valjda život – na kraju, kao da sam sebe teši, priča Neđo.

Onako kako je dočekao novinare tako će ispratiti i godinu na izmaku, dvadeset i prvu od kada se vratio, bez prevelikih nadanja i očekivanja da će dolazeća kalendarska biti bolja i svetlija. I dok se drugi budu žalili na neispunjena očekivanja, virus koji je stopirao gala dočeke i bleštavilo, nemogućnost da u raskošu i luksuzu okrenu taj jedan list na kalendaru, Neđo neće biti opterećen njihovim mukama. NJemu će te muke biti strane kao što je i on sam, i takvi poput njega, stranac onima koji ne znaju, ne vide, ne čuju i ne osećaju da danas, među nama, žive ljudi koji u dvadeset i prvom veku, više od dve decenije, žive u mraku.

(Srbi.hr)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (7)

Lida

18.12.2020. 19:51

Da je to Hrvatski Državljanin sta bi radili Hrvati od pomame ali Srbima mogu jer su zaboravljeni.Sve im prokleto bilo.Zasto to Novinari ne pokazuju.Neka Vam je Bog upomoć.20 Vijek a bez struje To je namjerno.Treba Hrvate bojkotirati pa u svim Republikama im gdje Hrvati isključiti Vodu i struju dok ne obezbijede Pravoslavcima kod njih iste uslove.Ovako ne ide dalje

Kosta

18.12.2020. 20:24

Da li ima iko normalan u toj Hrvatskoj da kaže za narod koji su proterali a koji su se vratili totalno obespravili da ta zemlja bude članica neke EU elite i demokratije koje je to međunarodno pravo dozvoljava da šikanira srpski narod i dalje a u velikom slučaju ide im i na ruku ponašanje Srbije i njenih institucija koje ne pokazuje da obavesti sve medjunarodne institucije o gaženju osnovnih ljudskih prava poslednjih 25 god. Kad su u pitanju Srbi u Hrvatskoj.

Komandant 1001

18.12.2020. 20:40

U stotinjak sela srpskih u Hr, povratnici nemaju struju, jer treba izbrojati 2.500 evrića za priključenja(posle rata su uredno poskidali električne bandere i poskidali el. satove po kućama, a oni koji su imali vodovod u domovima, Vlast je blokirala....nekoliko desetaka hiljada izbegli Srbi podneli zahteve za vraćanja na svoja ognjišta ali "po kap" dozvoljava HR Vlast povratak. Nije bilo sreće za Srbe u HR niti 1901, 1941, 1991 pa neće biti ni 2021

zjoksim2

18.12.2020. 21:07

@Komandant 1001 - Sramota od hrvacke drzave da u 21 vjeku da mjesta nemaju struju treba dovesti novinare iz svi drzava pa da vide koga su primili u eu

Vesna

19.12.2020. 00:24

@zjoksim2 - Kao da evropljani ne znaju ko su hrvati. Zasto mislis da ove godine Srbija nije otvorila ni jedno poglavlje? - Predsedavali Hrvatska i Nemacka, dva bratska naroda evrope, braca po oruzju i istrebljivanju svega srpskog.

prellee

18.12.2020. 20:58

Dosta simbolike u toj EU za Srbe. Mi nikako tamo nećemo dobiti više, IZGUBIĆEMO SVE, IZGUBIĆEMO SVOJU SAMOSTALNOST A DOBITI Briselske BIROKRATE, ništa više od toga.