INTERVJU Marko Gvero: Lako je zablistati, a najteže trajati

JELENA BANJANIN

16. 05. 2021. u 15:46

JEDAN domaći kritičar, ocenjujući seriju "Kalkanski krugovi", napisao je da ne bi mogao da se kladi šta će sledeće da igra Marko Gvero, čija je moć transformacije, kako je dodao, za divljenje i poštovanje. Upravo tu, Gvero je iskočio iz "fioke" komičara u lik simpatičnog negativca Makse i pridobio ne samo kritiku, nego i televizijsku publiku.

ИНТЕРВЈУ Марко Гверо: Лако је заблистати,  а најтеже трајати

Foto Privatna arhiva/Instagram

Neumornog glumca, koga smo proteklih meseci gledali kao epizodistu i u serijama "Žigosani u reketu", "Kamiondžije", "Drim tim", "Vikend sa ćaletom", "Aleksandar od Jugoslavije", "Radio Mileva", zatekli smo u Novom Sadu gde se poklonio publici na festivalu "Naši dani". Gvero nam u razgovoru otkriva da ga posle gostovanja sa matičnim Beogradskim dramskim pozorištem i kratkog predaha već od 17. maja očekuje novo snimanje i glavna uloga u nastavku kultne domaće serije "Složna braća".

- Čeka me veliki zadatak i posao, ali radujem mu se jer je divna podela i ekipa. Sa Neletom Karajlićem, koji je pisao i prvi deo "Složne braće", već sam sarađivao, kao i sa rediteljem Miloradom Milinkovićem, tako da je to proveren tim. Igraću Kemicu, sina Fikreta Fike Halimića, kog je igrao Vladimir Savčić Čobi. Kemo se, zapravo, nikada nije pojavio u prvoj sezoni, osim što je Fika stalno pričao sa njim telefonom. Sada Kemica dolazi kao naslednik kafane "Složna braća" zajedno sa sledećom generacijom starih junaka i to je sve što sada mogu da kažem o vodećoj ulozi i o ovoj seriji - kaže ekskluzivno za "TV novosti" Marko Gvero.

* Kakav je osećaj ponovo biti na sceni i dobiti aplauz posle svega što nam se desilo zbog pandemije?

- Jednom kad osetiš te daske, onda si na njima kao kod kuće. Barem ja tako osećam. Kao i svi, imali smo pauzu, a naišla je u nezgodnom trenutku, kada smo spremali baš ovu predstavu "Ružni, prljavi, zli", pa smo morali sve ispočetka. Uželeli smo se pozorišta i mi, glumci, i publika, ali nije kao ranije jer je smanjen broj posetilaca. Vidim da su reakcije i aplauzi isti i gromoglasni kao da je gledalište puno. Aplauz je kruna truda i rada i on je plata za ono što smo sat i po ili dva radili. Zbog te katarze predstava počinje i završava se, a povratna reakcija publike goni nas da idemo dalje.

Foto Privatna arhiva/Instagram

* Šta vas goni da idete dalje u glumi? Šta vas tera da se u toj, kako ste je nazvali, iskustvenoj umetnosti i dalje pronalazite?

- Svako građenje novog lika i njegovih odnosa daje mi mogućnost da istražujem nova iskustva. To "iskopavanje" je zanimljivo i beskrajno, kao i svet. Tokom toga menjaju se mode i vremena, prolazimo kroz razne epohe, upoznajemo različite sudbine i spoznajemo nešto pored čega bismo u životu samo prošli da neko nije napisao i sublimirao u misao ili u dramski tekst. Priča stavlja pod lupu nešto možda neprimetno, i što je ona jednostavnija i životnija više se obradujem što sam je prepoznao. Upravo mi gluma to omogućava.

* Zahvaljujući srećnim okolnostima zgodilo se da ste otišli u amatersko pozorište "Susret" na Banovom brdu, a godinama kasnije na Akademiju BK i da ste se u glumi pronašli. Kakvu su ulogu u tome imali Aleksandar Volić i vaš profesor Ivan Bekjarev?

- Kao klinac išao sam sam po amaterskim pozorištima i gluma me je zanimala. Samo nisam očekivao i mislio da će mi biti profesija i da će me pratiti do ovih dana. Da se nisam vrzamo tuda, ne bih se ni sapleo o nju i sigurno sam doprineo da se sticaj okolnosti splete. Kad smo bili klinci, Saša Volić je bio prvi mentor i čovek koji je mene i moje drugare uveo u svet glume. On nam je davao krila i motore, govorio je da imamo snagu i veliki talenat. Ne znam da li je zaista to bila istina, ili nas je samo animirao ovaj veliki ljubitelj pozorišta. Saša je dugo bio u amaterizmu, što govori o njegovom entuzijazmu, i svojim šarmom nas je omađijao i približio nam pozorište kroz igru. Bekjarev je, pak, govorio da je ovaj posao vrlo surov i da će glumci u školi naučiti zanat i razne tehnike, ali nas niko neće naučiti da od ovog posla živimo i preživimo. Bekjarev nas je učio da smo jedino u školi zaštićeni, na toplom i u sigurnim rukama, a da je posle svet napolju surov i da je borba neprestana.

* U pozorište i bioskop ste počeli da idete, kako ste rekli, zbog nekih glumaca, poput Petra Kralja, Pavla Vuisića, Bate Stojkovića, Dragana Nikolića. Kritičar s početka teksta vas je nazvao DŽonijem Gudmanom srpskog filma i TV serija i uporedio sa Pavlom Vuisićem. Kako se osećate kada pročitate da vas neko stavlja u isti red sa našim glumačkim velikanom i Zlatnim globusom ovenčanim komičarem?

- Čini mi se da je to više zbog gabarita. (smeh) Na DŽonija Gudmana sam navikao jer sam nekoliko puta čuo da me porede sa njim. Čak su me jedno vreme zvali Kremenko. Poređenje sa Pavlom Vuisićem već ozbiljno imponuje, ali daleko je on i dalje. Treba još mnogo raditi jer u ovom poslu valja trajati. Lako je zablistati u jednoj, dve ili pet uloga, ali najteže je trajati. Tako postavljeni ciljevi su daleki i koliko god ih jurite oni se stalno udaljavaju. Zato je trajanje važno, a ne samo dobra kritika ili dobra uloga, koja ne zavisi uvek od glumca.

Foto Privatna arhiva/Instagram

* Kada je do vas, onda vaša moć transformacije dođe do izražaja.

- Baš mi je nedavno poznanik, koji pasionirano prati pozorište i film, rekao posle gledanja serije "Aleksandar od Jugoslavije", gde sam igrao bugarskog premijera Aleksandra Stambolskog, da se uvek oduševi koliko različitih debelih ljudi donesem. (smeh) I to mi je pohvalno. Tu ulogu sam pripremao na brzinu, a bugarski, naravno, ne znam. Našao sam bugarskog glumca kog sam zamolio da mi pročita tekst. Slušao sam, učio i bilo mi je važno samo da prođem "zastavice", odnosno da izgovorim replike.

* U filmu i seriji "Vikend sa ćaletom" igrali ste Metlu, prijatelja glavnog junaka koji se po povratku iz zatvora uključuje u život svog dvanaestogodišnjeg sina. Vaš otac je bio u Nemačkoj a vi u Kikindi, dok su vaša deca odrastala u Beogradu. Kako je to izgledalo?

- Moj otac je radio u inostranstvu, ali smo imali kontakt koji je bio daleko od odnosa oca i sina iz "Vikenda sa ćaletom". Sve što je Miroslav Momčilović napisao, što sam igrao i što nisam, je genijalno. Volim ga i sa njim se privatno družim, pa sam dobio da čitam "vruć" primerak scenarija. Pričali smo šta bismo mogli i ko bi mogao da igra. To je ortačka serija koju su napravili Mića i njegovi pajtosi. Što se mene tiče, nisam bio toliko odsutan. Da ne bih bio mnogo odsutan, morao sam mnogo da se vozim da bih stigao i tamo i ovamo. Bio sam glumac iz Beograda na privremenom radu u Kikindi, a to privremeno je trajalo 16 godina. Stvarno sam voleo to pozorište, jer je bio moj prvi profesionalni angažman. Bilo je vrlo dinamično jer igrao sam puno naslova i puno sam kilometara prošao. Više sam bio na točkovima nego na sopstvenim nogama, ali isplatilo se. Tamo sam imao poligon za ozbiljan trening i ozbiljnu kilometražu u glumačkim nogama, što se kaže. Pretpostavljam da kao mlad glumac ne bih sigurno imao toliko prilika da igram koliko sam imao u Kikindi. Pogađalo se da sam igrao i male i velike uloge, a da su sve bile dobra, kvalitetna literatura velikih dramskih pisaca. Zahvalan sam što mi je kikindsko pozorište to omogućilo.

* U "Kalkanskim krugovima" igrali ste gastarbajtera Maksu, koji hoće da seče Zabran, gradi i menja selo Dol, a kog su gledaoci doživeli kao simpatičnog negativca. Kako ga vi ocenjujete?

- Vreme će pokazati da li je Maksina želja da promeni Dol bila nabolje ili ne. Posao u toj seriji mi je bio da napravim tvist u posmatranju publike. Trebalo je gledaoce držati stalno na klackalici da li je Maksa negativac ili nije, i da sve vreme sumnjaju da on namešta Doljanima da ih biju, proganjaju i prete im. Ispostavlja se da nije on, ali valjalo je održati tu neizvesnost i verovanje u jedno, da bi moglo da se preokrene na drugo. Nadam se da smo uspeli u tome. Uloga Makse mi je vrlo važna i draga jer je iz drugog žanra, u kom publika nije navikla da me vidi.

Foto Privatna arhiva/Instagram

* Vaša koleginica, Ivana Zečević, ispričala je kako je na setu "Kalkanskih krugova" plakala zbog Žarka Lauševića, a smejala se zbog vas i Nele Mihailović. Koje uspomene su vama ostale u sećanju?

- I ja sam tako, sa punim poverenjem, gledao u neke druge kolege da mi pomognu i vode me kroz igru. Kada igrate scenu sa Žarkom Lauševićem, pola posla vam odigra on. Uživanje je bilo gledati ga na setu, jer je veliki profesionalac. Veoma sam se obradovao što ću raditi sa Nelom, a čak se i ona obradovala što ću baš ja igrati. Reditelj Milan Karadžić je napravio vrhunsku podelu za tu priču. Smatram da u našoj kinematografiji nedostaje malo poigravanja i koketiranja sa žanrovima izvan realizma. Zato mi se posebno sviđaju "Švindleri" i njihovo bežanje u strip i vestern, ili "Kalkanski krugovi" i beg u misteriju i triler.

* Jedan žanrovski beg biće i predstojeći film "Nebesa" Srđana Dragojevića, gde tumačite Adema. Šta nam možete otkriti o njemu?

- Film je trilogija i igrao sam samo u jednom delu. Zanimljivo mi je da me je Duško Kovačević zvao da igram u njegovom filmu "Nije teško biti čovek", gde sam dobio ulogu šintera. Baš u to vreme, zvao me i Dragojević da igram kod njega. Stiže mi od Srđana tekst u kom piše uloga - šinter. Pitao sam se da li je moguće. Ne sećam se da u domaćoj kinematografiji postoji ijedan šinter, a onda u dva dana dobijem da igram dvojicu. Doduše, dva različita žanra i pristupa su u ovim filmovima, pa sam mogao da ih različito iznesem.

Foto Privatna arhiva/Instagram

NA RECI SAM NEDODIRLJIV

* KADA se ukrcate na svoj brodić, umete da kažete "O tempora, o mores, odoh sa 'Dolores'". Beogradske reke su bile značajne i Miki Alasu i Momi Kaporu i mnogim vašim kolegama, a šta vama znače?

- Imao sam mesec dana slobodno u aprilu da uživam i baš sam se radovao. Međutim, kao da me neko posmatra odnekud, u aprilu je pao sneg i bile su kiše. Reka mi znači da malo pobegnem, da imam mogućnost da izaberem da li želim da budem sa društvom, sa decom ili sam. Kada čovek odveže kanap i odvoji se metar od obale, već je nedodirljiv. Prija mi da se ljuljuškam, dremam i punim baterije. Za pravo rasterećenje potrebno je više dana, da čovek "spusti sistem" i da shvati da ima vremena da bude slobodan.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)