OSTATI ŽIV U HARLANU: Problem je što je sada već 21. vek

UNUTRAŠNjOST rednek bara bila je zadimljena. Na zidu je visio natpis HARLAN COAL MINERS, odmah pored bio je neonski filigran koji je obznanjivao COLD BEER HERE.

Foto A. Stanković

Trudeći se da ne stane na svoju senku, novopečeni ambasador Sveta stupio je u to sveto mesto sa oprezom nepismenog čoveka koji ulazi u knjižaru.

Tada za šankom ugleda opunomoćenog poslanika Andrića u mat-crnom odelu i sa kaubojskim šeširom na glavi, kako sa uživanjem ispija najbolji burbon koji savezna država Kentaki može da ponudi.

"Dobrodošao, Sveto.", reče Andrić i pokaza na elegantnog južnjaka koji je sedeo na drugom kraju šanka, odmah do džuboksa sa koga se čula neka stara pesma Džonija Keša. "Ovo je moj prijatelj Bojd Krauder."

"Haudi...", reče nezainteresovano Bojd srčući svoj dupli burbon.

"A ovo je njegov brat Džoni.", gospodin Andrić pokaza na redneka u invalidskim kolicima koji je, ušuškanu u krilu, držao skraćenu sačmaru. A onda i na naočitu plavušu iza šanka. "Ova lepa dama koja nam služi piće je Ejva."

"Mislite - Ava?"

"Ne, Svetislave. Mislim Ejva. Znaš li ti uopšte engleski?"

"Pa... Natucujem."

"Vidi se."

Gospodin Andrić onda dotaknu kažiprstom desne ruke obod svog šešira.

"Sviđa ti se šešir? Pravi Stenson."

"Ovaj, fra Ivo...", mucao je ambasador Sveta. "Nikad vas ne bih očekivao u takvom stilu, na ovakvkom mestu..."

"Eh, pa nemoj tako... Ja sam čovek koji je video sveta, Svetislave. Ti, s druge strane... Ti ne bi video ni Kalenićevu pijacu da te Služba nije izvukla iz Bajine Bašte da budeš prestonička dvorska luda. A kako čujem, sad ćeš da vidiš i Kipar? Jesi poneo kupaće gaćice?

"Jesam."

"Trudi se da ih ne napuniš. Kad se neko uneredi u diplomatiji, to ne može da se opere godinama. Vidi, Sveto... Da pređemo odmah na stvar. Ja sam, kao što ti je poznato, bio ambasador u Nemačkoj pred Drugi svetski rat, a ti ćeš to biti na osunčanom ostrvu, gde nema Gestapoa i konc-logora već samo mnogo peska i mnogo alkohola... Što je, verujem, bilo presudno kod tvog angažovanja."

"Ovo za pesak?"

"Ne, ovo za alkohol. Dalje... Ja sam morao da brinem da nas nacisti ne satru, a tebi će jedina briga da bude da te u nekoj taverni pijanog ne siluje neki lučki radnik. Ja sam se rvao sa Hitlerom, Geringom i Gebelsom, a ti ćeš da cirkaš cipuro, mezetiš masline i juriš suknje... Ja sam uspeo da spasem Krakovske kolege, profesore, čak i neke ljude i čitave porodice... A ti, sinko moj, kako stvari stoje, ne možeš da spaseš ni sopstvenu jetru. Mene je tamo poslao knez Pavle, a tebe ovaj što misli da će da spasi Kosovo pahuljicom u ustavu."

"Visoki Predsednik mi je poverio ozbiljan diplomatski zadatak!"

"Ma je li? A da te nisu možda deportovali iz rođene zemlje ekonomskom klasom u jednom pravcu samo da ih ne bi blamirao po Beogradu? Čujem i da si urnisao stranačku škodu. Nisi znao da u auto treba da se sipa i ulje?"

"Fra Ivo, moram da priznam da nisam očekivao takav nastup, stav i izražavanje od jednog Nobelovca. Pa vi ste Ivo Andrić, sunce mu poljubim!"

"Zašto se ovako izražavam? To pitaš? To te buni? Zato što, Sveto, nisam pravi Ivo Andrić, nego njegova projekcija iz tvoje podsvesti... A pošto si ti, Svetislave, primitivac i pijandura, ja, kao tvoja projekcija, ne mogu ništa bolje da zvučim. Mogu samo bolje da izgledam. Sviđa ti se sako? Kenzo! Japanac! Prc!"

Ejva Krauder nasu još malo burbona gospodinu Ivi.

"Hvala, dušo...", reče gospodin Andrić, pa se opet obrati ambasadoru Sveti. "Moram da ti priznam, Svetislave... Dobra ti ona fora za Grac kao ondašnji Megatrend. Zanimljivo zvuči takva opaska kad dolazi od strane nekog ko od škole ima veliki odmor... Šta si ti beše ono završio? Tri razreda srednje drvnoprerađivačke?"

"I jednu malu školu za velike ljude!"

"Ma nemoj? I tamo si doktorirao sa disertacijom "Uticaj limun votke na želudačnu kiselinu u kombinaciji sa starim albumima Zdravka Čolića?"

"Kako znate?"

"Ja znam sve, moj Svetislave."

Vrata bara se širom otvaraju. Kroz njih ulazi naočit čovek sav odenut u teksas. Sa sličnim šeširom kakav na glavi nosi gospodin Andrić.

"Svetislave...", reče Andrić. "Upoznaj Saveznog maršala Rejlana Givensa. On čovek prosto nije živ dok ne upuca nekog."

"A što mene da upuca?", bunio se ambasador Sveta.

"Sećaš se da si se nešto oseravao Tozovca u poslednjoj knjizi?"

"To... To... To... Tozovca?", panika u glasu ambasadora Svete podsećala je na mikrofoniju1.

"E, pa, vidiš... Rejlan ti je predsednik Udruženja obožavalaca Predraga Živkovića Tozovca za Okrug Harlan. Ne brini se, neće da te upuca na mrtvo. Samo će da te rani."

"A što mene da rani?"

"Shvati to kao umetnički performans... Kao ono kad je onomad murija tukla studente a ti i društvo sedeli u Zlatnom burencetu i navijali: Plavi! Plavi!"

"Pa kad neće da ratuju za Kosovo!"

"Problem je to što je sada već 21. vek, a ti si, moj Sveto, čovek 20. veka. Misliš da si duhovit, misliš da si provokativan, da sve to pre tebe niko nije radio... Evo... Jesi čuo nekad za Saut Park?"

"Šta?"

"Nešto ti suvo grlo. Kao da ti je nešto zastalo u njemu?"

"Pre će biti Koštunica. Znači nikad nisi gledao animiranu seriju Saut Park?"

"Ne. Nikad čuo."

"Znao sam... Vidi, Svetislave, ne možeš da se ponašaš kao da književnost počinje od tebe. Pa sad ja volim mitove i o njima pišem, a ti si kao neki modernista, prosvećen limun votkom i osvešćen sodom bikarbonom, i sve znaš bolje od drugih. Kao da si pobegao iz Platonove pećine. A pritom si mlad ko rosa u podne... Bolje se uzmi u pamet, inače..."

"Inače - šta?"

"Inače nećeš napustiti Harlan živ..."

"Čekajte, polako... Fra Ivo? Maršale Givens? Gospodine Krauder? Polako... Pa nisam ja...

Evo, izviniću se Tozovcu... Ma i Desanki Maksimović ću da se izvinim! Samo nemojte, ljudi... Ko Boga vas molim! Koji vam je đavo? Pa zar da mirišem čamovinu ovako mlad?!"

"Dragi putnici, uskoro slećemo na aerodrom u Nikoziji... Ugasite vaše elektronske mobilne uređaje i vežite pojas."

Njegova ekselencija ambasador Sveta obrisa znojem orošeno čelo kada shvati da je sve bio san. Na ekranu prišrafljenom za plafon avionske kabine išla je serija Justified.

"Uuuuuffffff... Dobro je.", reče sa olakšanjem. "Stjuardesa? Sestro, slatka... Ljubi te čika Sveta... Može jedno bokalče stomaklije dok ne sletimo?"

1 Mikrofonija - akustični fenomen koji se manifestuje kada pijani gitarista prinese svoj instrument bli že zvučniku. Vrlo iritantan za publiku.

(Odlomak iz romana u nastajanju" Poslednja ruža Bajine Bašte") 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije