LAŽNE PODELE: Tradicionalni vertikalni sukob između Sluge i Gospodara, zamenjen je onim horizontalnim, između samih slugu

Dijego Fuzaro

05. 01. 2021. u 17:31

ЛАЖНЕ ПОДЕЛЕ: Традиционални вертикални сукоб између Слуге и Господара, замењен је оним хоризонталним, између самих слугу

Dijego FUzaro

Konsenzus masa i totalni konformizam u okviru novog svetskog poretka, garantovani su i istovremeno prikriveni, neprestanim nametanjem beznačajnih podela (u javnosti).

NJihova jedina funkcija je u prizmatičnom umnožavanju stavova vladajućeg jednomišlja, kako bi izgledalo da postoji pluralnost i slojevitost pozicija. Simboličko ropstvo biva konsolidovano zahvaljujući ovakvim lažnim podelama, koje permanentno usmeravaju neslaganje u svakom drugom pravcu, samo ne prema osnovnim protivrečnostima u društvu - klasnom aspektu tržišne ekonomije i otuđenju, koje joj je svojstveno: upravo iz ovih razloga, mogućnost nastajanja autentičnog, divergentnog stanovišta, preventivno je neutralizovana.

Podele koje danas nameće trend politički korektnog, kao što je ona na desnicu i levicu, na ateiste i vernike, muslimane i hrišćane, fašiste i antifašiste, strance i autohtono stanovništvo - čine nevidljivim protivrečnosti kapitalizma i poprimaju status ideološkog i simboličkog resursa pomoću kojeg se javno mnenje potčinjava kulturološkom profilu teologije društvene nejednakosti, kakva postoji u današnjoj tržišnoj ekonomiji.

Prvo što bi autentično neslaganje trebalo da učini - a ne ono iza koga stoji dominantni simbolički poredak - jeste odbacivanje ovih lažnih podela i zauzimanje stava prema stvarnim protivrečnostima.

Da bi se u ovome postigao imalo uspeh, neophodan je istovremeno potpuni raskid sa narativom novog "klera", koji čine intelektualci i novinari. Sledeći Gramšija možemo ih definisati kao nove "funkcionere nadgradnje" ili ideološke agente. Konformizam i poslušnost koji ih karakterišu predstavljaju trajno utočište neraskidivo povezanih - jednomišlja i politički korektnog, u čemu se i sažima nadgradnja novog svetskog poretka. Taj novi poredak, efikasno vrši disperziju svakog nezadovoljstva. S jedne strane, pušta da ono zamre zahvaljujući usamljenosti pojedinaca, svedenih na atome bez društvenih veza i bez ikakve druge konekcije sa stvarnošću, osim preko interneta, što i simbolizuje taj pustinjački život masa; s druge strane, novi poredak skreće opravdano nezadovoljstvo ka nečem drugom što nisu stvarne protivrečnosti, kako bi pažnja bila usmerena na one manje bitne, ako ne i nevažne, koje nikada nisu u vezi sa suštinskim karakteristikama kapitalizma.

Da bi se razumelo kakva je zaista vlast, dovoljno je zapitati se ko ima koristi od stalnih podela "poslednjih" na crvene i crne, autohtone i strance, muslimane i hrišćane... Reč je zapravo o podelama čiji je cilj da bes "povređenih", umesto da bude iskorišćen za organizovanje protesta protiv onih gore, tj. vlasti, ostane zarobljen u osnovici piramide kako bi borba između "poslednjih" bila neprekidna.

Stvarajući podele, vlast upravlja neometano, često i bez potrebe da se pojavi u prvom licu: tradicionalni vertikalni sukob između Sluge i Gospodara, zamenjen je onim horizontalnim, između samih slugu.

U okviru te kategorije lažnih podela, koje vlasti koriste da fragmentizuju neslaganje i tako njime manipulišu radi sopstvenog jačanja, mora se obratiti pažnja na već prevaziđenu topološku suprotstavljenost levice i desnice. Aktuelno jednomišlje finansijske transnacionalne oligarhije pripada desnici kada je reč o ekonomiji (vladavina novca), centru, kada je reč o politici (vladavina konsenzusa) i levici u kulturološkom smislu (moć kreiranja novih običaja). Rušenje svih tradicionalnih formi života buržoazije i proletarijata, koje su obavile progresivne političke snage i levica, i to uvek u ime modernizacije, zapravo je u funkciji širenja tržišta i s njim povezane dominacije profitne desnice.

Pošto su u jednom dužem periodu modernog doba imale dve različite vizije stvarnosti, a što je pothranjivalo taj sukob drugačijih ideoloških stanovišta koja se međusobno isključuju, desnica i levica se danas mogu smatrati uzajamno zamenljivim. One čine desno i levo krilo neoliberalne orlušine. Neprijateljski raspoložena prema tradicionalnim formama zajednice, globalistička profitna desnica diktira ekonomsko-finansijska pravila koja štite interese apolida - pripadnika globalne, postburžoaske klase. Kulturološka levica, s druge strane, nameće model i stil života koji su u funkciji ekonomskog integralizma: individualno uživanje, relativizam, nihilizam, apsolutni laicizam, napuštanje antikapitalizma i antiimperijalizma itd.

Profitna desnica postavlja osnovu, a levica nadgradnju. Profitnoj desnici neophodan je antropološki profil potrošača-atoma koji - permanentno lišen bilo kakve utopijske strasti i otpora prilagođavanju - ne veruje ni u šta osim u tržište, dok se kulturološka levica nadovezuje širenjem nihilizma i skepticizma, potpomažući tranziciju od ideje emancipacije kao socijalne i političke revolucije ka konceptu slobode koji se zasniva na svojini i izolovanom pojedincu s građanskim pravima, pojedincu koji posredstvom kulture narcisizma realizuje svoje izolovano i uživanju prepušteno ja. Profitna desnica želi da bez ikakvih prepreka i ograničenja širi robni oblik i kodeks tržišne vrednosti. S druge strane, kulturološka levica promoviše nihilistički program demoliranja tradicionalnih vrednosti (ničeovsku "reinterpretaciju svih vrednosti"); reč je o programu na čijoj realizaciji radi i sam ekonomski integralizam u očekivanju da budu eliminisana sva ograničenja etičkog i religijskog tipa koja mogu da spreče ili samo uspore sve jači ritam širenja opšte mercifikacije i hiperhedonizma.

Ako profitna desnica deregulacijom rada čini da mladi imaju nestabilno zaposlenje sve do kraja radnog veka - osim ako ne ostanu nezaposleni - i na taj način ih onemogućuje da stvore porodicu, kulturološka levica to u sferi nadgradnje opravdava delegitimišući institut porodice kao prevaziđenu formu buržoaskog života i glorifikujući istovremeno prekarijat kao životni stil bez ikakvih ograničenja buržoaskog morala.

Ako profitna desnica smatra da su nacionalne države veštačke tvorevine - "Ministarstvo istine" kao što pokazuje Orvel, falsifikuje istoriju i vrši njenu reviziju od početka u skladu sa sopstvenim nahođenjem - a da je jedina stvarnost globalizovani svet, preobražen u prostor bez prepreka za suvereno međunarodno tržište i delokalizaciju rada, čemu treba pridodati i neuhvatljivost finansijskih tokova i ukidanje prava u ime izazova globalizacije, onda će, dakle, kulturološka levica opravdati sve ovo posredstvom pohvale mondijalizma kao carstva "lou kost" (low cost) putovanja, engleskog jezika za sve... Neće tu izostati ni veličanje "ujedinjenih boja" nekakve lažne multikulturalnosti u kojoj su sve kulture stopljene u okviru jedinstvenog modela tržišnog društva, ali i posredstvom konceptualne elaboracije novog antropološkog modela čoveka-migranta, bez teritorije i porekla.

Ako, pored rečenog, profitna desnica proglašava religiju preprekom za uspostavljanje dominacije robnog oblika i da ju je zbog toga potrebno skrajnuti radi preobraćenja u tržišni monoteizam kao jedinu priznatu religiju, onda kulturološka levica sve to potvrđuje kompulzivnom odbranom liturgijskih formi religijskog ateizma, neprijateljski nastrojenog prema svakom božanstvu koje nije ono ekonomsko.

Ako profitna desnica odluči da je moguć samo pojedinac-potrošač i da "društvo ne postoji", onda će kulturološka levica delegitimisati svaki oblik zajednice, santifikujući usamljenog pojedinca s njegovim građanskim pravima i favorizujući ujedno kulturu narcisizma.

Takođe, ako profitna desnica teži redukciji čovečanstva na beskrajni svet monada bez identiteta i kulturne širine, stalno podložnih manipulaciji koja se krije u reklamama i u vrtlogu potrošačkog društva, kulturološka levica, s druge strane, obezvređuje samu ideju ljudske prirode smatrajući je ab intrinseco autoritarnom, što je pretpostavka da svako ko smatra da je prirodno da postoje muškarci i žene, očevi i majke - bude ućutkan i optužen za homofobiju i seksizam.

Rečeno na drugi način, kulturološka levica usmerava neslaganje u društvu protiv svega što bi moglo da ugrozi i zaustavi profitnu desnicu, integralnu mercifikaciju i ekonomizaciju svega postojećeg. Ta vrsta (dirigovanog) neslaganja je ono na čemu se kulturološka levica danas zasniva i ujedno je ono što propoveda a zapravo predstavlja temelje za konsenzus prema klasnom društvu i globalnom otuđenju.

(Iz knjige "Misliti drugačije - filozofija neslaganja", izdavač "Klio", prevod Marin Pavić)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)