KNjIŽEVNA KRITIKA: Izolacija nije sloboda - Dragan Stanišić, Parobrod u žitu

Slađana Ilić

01. 12. 2020. u 17:33

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Изолација није слобода - Драган Станишић, Пароброд у житу

Slađana Ilić

Zbirka Dragana Stanišića "Parobrod u žitu" koju je nagradio časopis "Priča" sastoji se iz dva pripovedna ciklusa.

Već na osnovu njihovih naslova zaključujemo o tematskim osnovama priča koje im pripadaju. Prvi, koji kao i mnoge priče ove zbirke referišu na muziku, nosi naziv "Ovo je strašno velik grad", dok drugi referiše na film. Njegov naslov je "Godine opasnog življenja".

U toj knjizi, sa izvesnim sentimentom junaka koji su rođeni u Beogradu, zastupljeni su svi toponimi tog grada, među kojima dominiraju Banovo brdo i Ada Ciganlija. No, i pored konstantnog sentimenta, pa i ljubavi prema tom velegradu, pripovedano je i o njegovom savremenom licu i o naličju.

U nekolikim pričama sagledano je mesto ljudi u njemu, osobito mladih. Iako ne bi trebalo, oni su po različitim osnovama marginalci, uzrok tome su prvenstveno društveno-politički i socijalni momenti. Mladi su izgubljeni i u sopstvenim životima, ili pak ukoliko su nađeni, u smislu da imaju emotivne partnere, inhibirani su. Iako su obrazovani, neki od njih nemaju nikakav posao ili imaju posao po ugovoru, pa strepe od njegovog otkazivanja. I oni pak koji imaju dobar posao i novac takođe su marginalci zbog strogo programiranog načina života na koji su dobrovoljno pristali, za koji su se grčevito borili, a koje nameće sistem, tekovine liberalnog kapitalizma. Njima nedostaje pravi miris žene, pa im ostaje da uglavnom uživaju u parfemu - koji iza žena u prolazu ostaje. Stranice na kojima je o tome pripovedano sadrže gorak humor i ironiju.

Takve odlike društva određuju odnos junaka prema samima sebi, prema veoma retkim prijateljima, prema fenomenu prijateljstva uopšte. Svi junaci ovih priča zapravo su usamljenici i rado se sećaju detinjstva kao povlašćenog vremena, uvek sa podsećanjem na tada omiljenu lektiru, najčešće na Andersenove bajke i dela Marka Tvena, i na njihova dublja, metafizička značenja u odnosu na konkretne događaje u stvarnosti.

Oni pak koji u pripovedanom, savremenom trenutku, nisu mladi, sećaju se svoje mladosti kao vremena kada su verovali da su besmrtni, vremena u kom su slušali rokenrol i džez, bili spremni na bunt i verovali da umetnost ima moć da humanizuje i običnog, prosečnog čoveka.

S obzirom na to da su usamljenici, visokoosetljivi, veoma intenzivno doživljavaju senzacije u svim oblastima čovekovog bivanja i delanja, pa i prirode. Čula nekih od njih osetljiva su i na dešavanja u mikrosvetu, oni se, zapravo, iz svoje osetljivosti bave strukturom odnosa i u prirodi i u društvu, upoređuju ih i nalaze više sličnosti nego razlika. Stranice na kojima nalazimo potvrdu za to karakteriše izraziti naturalizam. Na njima potvrđujemo sopstvene pretpostavke o sudbini onih koji nemaju razvijen instinkt povezivanja u zajednicu, onih koji iz različitih razloga teže samoizolaciji. Na tom tragu, kao i na tragu stvaralaštva i ispunjavanja sopstvene sudbine, makar ona bila i tragična, junaci se bave pitanjem slobode. Ono što iskustvo govori, a što najčešće nije u skladu sa sklonostima ili potrebama junaka, jeste činjenica da "izolacija nije sloboda", da "je sloboda u vezama sa drugim ljudima".

Ipak, nesloboda koja se danas vrlo surovo manifestuje ogleda se u tome da stvaralac najčešće mora da bude i činovnik. Dakle, u društvu koje se raspada i koje, naravno, ne mari za kulturu, stvaralaštvo je zapravo - besprizornost. Takvi besprizornici, razume se, ne mogu pripadati društvenom mejnstrimu, pošto nisu zainteresovani za delovanje u NVO sektoru i sličnim organizacijama, a kojima je preko glave činovništvo u kojem su zatečeni i zatočeni.

Najbolje strane ove knjige, nastale na proklizaju pripovedača između jave i sna, čini sećanje na one koji jesu deo kolektivnog duha Beograda - na Raku Drainca, Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera. Na tim, i ne samo tim stranama, posvećeno se promišlja o humoru, njegovoj funkcionalnosti i moći, o poetikama pojedinih pisaca koji pripadaju srpskom kulturnom obrascu.

Pored toga, u nekolikim pričama, junaci pripovedači, očigledno pasionirani čitaoci, uvereni i u rehabilitacionu moć književnosti, komentarišu svoju omiljenu lektiru u kojima povlašćeno mesto, s razlogom, zauzima erotska literatura.

"Parobrod u žitu" jedna je od najlepših ove godine objavljenih knjiga o umetnosti napisana u povlašćenom žanru.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)