PITIJSKA ZAGONETKA: Pozorišna kritika

Dragana Bošković

24. 10. 2020. u 11:20

ПИТИЈСКА ЗАГОНЕТКА: Позоришна критика

Novosti

PREMIJERA iste predstave, u sarajevskom Ratnom teatru SARTR (u koprodukciji sa BDP i festivalom MESS, Sarajevo i Zetskim domom, Cetinje), dogodila se jula ove godine i propraćena je, po rečima učesnika, sa velikim uzbuđenjem i empatijom....

U ovoj predstavi, u odblescima dalekih asocijacija na Fausta, pa i na tekst "Nije to to" Simone Semenič, Tomi Janežič je otišao najdalje od razumljivog (da bi se protumačilo nepojmljivo), a prišao najbliže dosad narcisoidnom tumačenju sebe samog, kao centra (teatarskog) univerzuma.

Tako posmatrano, duboka tama "čitanja pozorišta" (An Ibersfeld) u scenskom istraživanju pojma "nije to to", bila bi malo prozirnija - savremeni teatar zna i za scensku ispovest. Ako gledalac kupi ulaznicu zbog dragocenog pozorišnog doživljaja, u kome je i sam deo zbivanja, "izlaznost" u toku trajanja predstave, kako se jednom izrazio divni Đuza Stojiljkovć, biće, zasigurno, velika. Ako se u zimskom periodu, opet, u toku ove predstave, otvore bočna vrata pozorišne sale, i talas hladnoće zapljusne gledalište dok mladi asistent reditelja, Gabrijel Lazić, inače akter u zbivanju, unosi kofe peska spolja, po kojima će, kasnije prosipati "krv", publika će, kao i na premijeri, pozdraviti zatvaranje vrata aplauzom olakšanja. A Tomi Janežič će se, verovatno, u svom direktnom telefonskom obraćanju gledaocima iz svog doma ("dok dva mala sina spavaju u susednoj sobi") podsmehnuti konstatacijom da je "beogradska publika aplauzom pozdravila krv na sceni"... I tako...

U Čehovljevom "Galebu", ili u "Putujućem pozorištu Šopalović", uz svu ekskluzivu i ekstravaganciju Janežičevog pozorišnog jezika, ipak smo čitali značenje, vođeni, možda, poznatim predloškom. Ovoga puta, uprkos of tekstu, u kome se govori o užasu medicinskog eksperimentisanja Japanaca na živim ljudima u Drugom svetskom ratu, kao i kratkim pasažima teksta Simone Semenič, ostavljeni smo da asociramo kako znamo, umemo i možemo, dok se na sceni kovitlaju žuti baloni, lije krv, ili sedi u alternativnom gledalištu (scenograf Branko Hojnik, kostim Marina Sremac).

Tek poslednja scena, u kojoj žene igraju svoje beskrajno "rastur kolo", proizvodi neki odgovor u gledaocu, odvojenošću od svakog univerzuma, kao da ničega više nema (Janežičev glas objavljuje da će se u tom trenutku, pozorište srušiti), osim tog strašnog igranja. Selma Alispahić, Karmen Bardak, Emina Muftić, Maja Randić, Maja Salkić, Dunja Stojanović i Amila Terzimehić, uz pomoć Gabrijela Lazića i, u ulozi medijatora, Benjamina Konjicije, posvećeno su putovale unutrašnjošću koncepcije Tomija Janežiča, samo njemu znanoj. Svaka od njih, zasigurno, ima svoj doživljaj tog putovanja. Mi ga, nažalost, nismo imali.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)