LIČNI STAVOVI PROSUTI PO SCENI: Knjiga Jasne Novakov Sibinović o ulozi glumaca u projektima Olivera Frljića

Miljana Kralj

22. 09. 2020. u 13:18

ЛИЧНИ СТАВОВИ ПРОСУТИ ПО СЦЕНИ: Књига Јасне Новаков Сибиновић о улози глумаца у пројектима Оливера Фрљића

"Turbofolk" / Foto Dražen Šokčević / HNK Ivana Pl. Zajca

ZA Jasnu Novakov Sibinović, koja se već četvrt veka bavi izdavaštvom, a koju naša kulturna javnost uglavnom identifikuje kao izvršnog urednika "Geopoetike", istraživanje političkog pozorišta Olivera Frljića bilo je veliki izazov, iz koga je prvo proizašla doktorska disertacija, a nedavno i knjiga.

Delo "Političko pozorište Olivera Frljića: od empatije do simpatije", upravo je objavilo Sterijino pozorje, a ono u akademski kontekst stavlja predstave, koje su u sredinama gde su nastajale, izazivale burne javne reakcije, i kada su autora napadali, i kada su ga branili. Na pitanje kakav je to izazov bio za nju, Jasna Novakov Sibinović kaže:

- Ovaj rad ne glorifikuje Frljića, ali svakako nije ni potpuno nepristrasan. Nikada ne bih mogla godinama (koliko je ovo istraživanje i pisanje trajalo) da se bavim nečim što me duboko ne dira i ne uzbuđuje na izvestan način. S druge strane, u vreme kada sam na doktorskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti birala temu, Frljić je uveliko počeo da uzburkava javnost svojim predstavama, a mene je zanimalo šta zapravo čini njegov rediteljski postupak i kakav je to proces rada sa glumcima. Profesor Ivan Medenica, moj mentor i ja stavili smo sva moja pitanja o Frljiću u naučne okvire i tako je počelo ovo dinamično višegodišnje istraživanje.

* Vi ste se dakle bavili mestom i ulogom glumaca u Frljićevim autorskim projektima. Kako ga taj rad sa glumcima, i njihova funkcija u predstavama, razlikuju od savremenih reditelja u regionu?

- Od izuzetne važnosti mi je da posebno istaknem da u fokusu ovog rada jeste glumačka igra i složeno pitanje glumačke identifikacije. Ili još preciznije, ova knjiga je posvećena glumcima i ona se sastoji u velikoj meri od njihovih opisa specifičnosti rada s ovim rediteljem. Budući da sam se ja isključivo bavila autorskim projektima, koji nisu bazirani na dramskom ili nekom drugom književnom tekstu, a u kojima su uvek glavne teme problematične tačke društva, glumci su isticali da Frljić traži od njih da "kopaju po sebi", da se ne skrivaju iza maske, da igraju u svoje ime i da svoje lične stavove o datoj temi izlažu na sceni. Svi su govorili o snažnoj emotivnoj i energetskoj razmeni tokom proba i da se ne radi o klasičnom izvršenju glumačkog zadatka, već o procesu usvajanja i plasiranja ideje.

* Koliko je i kako Frljićevo političko pozorište drugačije od autora koji su se u prethodnim generacijama, na jugoslovenskom prostoru, ali i šire, njime bavili?

- Poređenje bi moralo da uključuje i analizu različitih okolnosti onda i sada, a to je vrlo složeno pitanje. Izvesno je da nam je reditelj poput Frljića potreban danas, jer on veoma vešto, pozorišnim sredstvima, artikuliše bolne tačke jednog društva. U knjizi jedna od glumica za njega kaže: "Frljić je hrabar, jasan, tačan, direktan i spreman da do kraja izloži prvo sebe, pa onda to s pravom traži i od glumaca".

Jasna Novakov Sibinović / Foto Privatna arhiva

* Etiku i estetiku Frljićevog pozorišta stavljate u okvir dva pojma: empatije i simpatije. Šta vam je omogućio upravo taj ram?

- Ove pojmove naravno ne koristim u onim značenjima u kojima su u svakodnevnoj upotrebi, već u nešto izmenjenom značenju. Dokazujući postojanje empatijske i simpatijske identifikacije kod glumaca, u radu se zapravo ističe izuzetno važna uloga emocija kako tokom rada na autorskim projektima, (kod glumaca i reditelja) tako i prilikom recepcije (kod gledalaca).

* Frljićeve umetničke i kreativne mehanizme u procesu rada analizirate na odabranim predstavama iz njegovog opusa. Kako ste došli do tog "uzorka"?

- Važno je bilo da se bavim autorskim projektima, jer je u njima najizrazitije to što on pozorište doživljava kao sredstvo političke borbe. To što sam rad počela da pišem 2012, a morala da prijavim konačnu temu i strukturu rada 2014. godine, uslovilo je da uzmem u obzir samo predstave koje je do tada uradio na prostoru bivše Jugoslavije. Bio je to sasvim dovoljan uzorak za dokazivanje svih hipoteza koje sam u radu postavila.

Pomoć psihologije i filozofije

* Do U svojoj analizi, uz pozorišnu teoriju, koristite i psihologiju i filozofiju. Koliko su ove poslednje dve disciline važne za tumačenje pozorišnog čina koji često izaziva kontradiktornu recepciju?

- Interdisciplinarni pristup je važan, jer je tako slika sveobuhvatnija. Moja tema je postavljena tako da su ove dve oblasti bile nužne. Psihologija je neizostavna, jer sam se bavila empatijom i simpatijom. Sama etimologija ovih pojmova nužno je uključivala i filozofiju, a moram priznati da mi je to bila tačka oslonca, jer sam filozofiju diplomirala.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)