SEBE STAVLJAM POD MIKROSKOP: Miloš Miša Radivojević, za "Novosti", o nagradi "Živojin Pavlović", sujeti, kolegama, greškama...

VEROVATNO da nema onih koji su bili u dilemi da li je naš proslavljeni reditelj Miloš Miša Radivojević, svojim bogatim stvaralaštvom zaslužio nagradu "Živojin Žika Pavlović" za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu, koju dodeljuje Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE), ali je on, u prvoj svojoj izjavi ovim povodom, započeo proces preispitivanja koji još traje.

Foto: I. Mitić

- Čovek u jednom zrelom seniorstvu dobija izvesna priznanja i tu treba biti realista. Drage su mi nagrade kolega, a posebno ova koja nosi Žikino ime, ali sam i sada, kao i kada sam dobio Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, razmišljao ko bi mogao da bude ovde od mojih kolega. Potpuno objektivno sam došao do pomisli da ima nekoliko njih koji tu nagradu zaslužuju, možda i više od mene i mislim da je fer da to i kažem. Stavio sam sebe pod neku vrstu mikroskopa, što sam činio celog života. Mislim da je to slučaj kod većine ljudi, čak i kod takozvanog normalnog sveta koji se ne bavi filmom i umetnošću i koji nema nikakve kreativne pretenzije - kazao je za "Novosti" Miloš Miša Radivojević i naglasio da je to normalno stanje i proces koji se dešava kod svake časne osobe.

Konstatacija da je skroman mu prija, ali se ponovo pojavljuje i preispitivanje šta bi moglo da stoji iza te skromnosti. Misli da se radi o velikom iskustvu i o tome što sve vreme sumnja u sebe.

- Ta sumnja me podstiče. Naravno, ponekad o sebi mislim najbolje. Postoje trenuci kada se čoveku u poznom dobu, kada stavi glavu na jastuk i pomišlja na svoj kraj, javi i misao: "Pa ja sam dovoljno uradio. Zatvorio sam neke krugove. Ispunio sam neke krupne snove". Ima i toga, ali meni je ta naizmenična sumnja i vera u sebe pomogla u mom stvaralaštvu - naglašava laureat leskovačkog festivala.

Reditelj čija su dva filma, "Kvar" i "Dečko koji obećava", među stotinu domaćih dela koja su proglašena za nacionalno kulturno dobro kaže da je tokom celog života ulagao ozbiljan napor da se oslobodi sujete i da je to u umetnosti veoma važno.

- Kada pravite filmove neki ljudi ih gledaju. Neki to ne vole. Ne dopada im se. Dok nisam izgradio odnos prema kritici, spadao sam u onu grupu koja se ponašala malo egoistično. Naučio sam da ne slušam mnogo ni negativnu kritiku, ali i da budem skeptičan prema onoj pozitivnoj i u tom smislu postigao sam jedan duševni mir - objašnjava Radivojević. - Kada kažem da sam čitav život pravio jeftine filmove, neću da sebi dam neki kompliment. Divim se ljudima koji prave skupe filmove i koji mogu to da urade. Za mene to nije siguran teren i bolje se osećam u jeftinom filmu. I kao osoba sa savešću, za bačen ili utrošen novac, i kao umetnik koji pokušava nešto da kaže.

Radivojević ističe da svi činimo greške u životu. Međutim, on na to ne gleda negativno. Ne misli da treba ljude podsticati u greškama, ali veruje da nam greške pomažu.

- Greške i neuspesi su izvanredno važne stvari. Tim problemom sam se bavio u filmu "Čavka". Osoba kod koje postoji odsustvo neuspeha ne može da procenjuje ni uspeh, a neuspeh nas podstiče da budemo bolji, jer kod svih nas postoji težnja za harmonijom i ravnotežom - dodaje Radivojević.

On je svoj prvi film nazvao "Bube u glavi" i zanimljivo mu deluje pomisao da je tim naslovom najavio celu svoju karijeru. Nizali su se filmovi: "Testament", "Snovi, život, smrt Filipa Filopovića", "Živeti kao sav normalan svet", "Una"... sve do autobiografskog ostvarenja "Kako su me ukrali Nemci".

- Kada sam snimao svoj prvi film, 1969. godine, bio sam u tridesetim godinama i već formirana ličnost. Razmišljajući o tome šta je moja ideja o filmu ja sam prvo, promatrajući svet u kome živim, došao do stava da svet postaje sve šizofreniji, da naša svest postaje sve razuđenija, salatastija, a to je zapravo priča o mozgu i promenama u njemu. Interesovala me je sudbina pojedinca, čemu je on izložen, njegova pobuna, trpljenja tog junaka i svi problemi koji su vezani za neku vrstu traganja za identitetom. To je moj put na kome ću ostati i verovatno ću tako i završiti - poručuje Radivojević i naglašava da je Žika Pavlović bio njegov učitelj odnosa prema istini i hrabrosti.

Mladim kolegama i publici, u vreme kada filmovi postaju sve brži i atraktivniji, savetuje da daju šansu strpljenju i dosadi, trenucima zastoja i iščekivanja. Kaže da je težnja da nema dosade legitimna, ali da se ta skala pomera do apsurda. Smatra da je dosada vrlo ozbiljno stanje, a da bi čovek sazreo mora da prođe kroz mnogo filmova, knjiga i muzike koja je dosadna i teška.

- Pokušavao sam i borio se da prodrem u takve sadržaje. I verujte to su trenuci kada sam bio najbolji - ja. Baš zato mladi moraju da budu tolerantni prema sporijim i dužim osećanjima. Otuda i taj pristup filmu koji se zove dugi kadar. Mogućnost da gledamo lice glumca, da vidimo ozbiljnije transformacije kako bismo se suočili sa procesima koji traju, a svestan sam da to nije komercijalni put. Pravio sam i jedne i druge filmove, ali je više bilo onih koji su rasterivali publiku - zaključio je Miša Radivojević.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije