OD MALIH ULOGA STVARALA JE ČUDO: Nedavno iz štampe izašla monografija "Renata Ulmanski, NJegovo veličanstvo: Slučaj"

VIŠE od šezdeset godina stajala sam pred gledaocima. Nikada za mene to nije bila zbirna reč - publika. Bio je to gledalac čije su oči tražile moje da u njima pronađu nekada smeh, nekada muku, nekada odgovor, ili da mi upute pitanje. Ako su nekada moje oči bile prazne - oprostite mi, nisam umela bolje i više.

foto Arhiva "Novosti"

Ove reči možda najbolje oslikavaju umetničko biće Renate Ulmanski. Izgovorila ih je prilikom primanja Statuete "Joakim Vujić" za doprinos razvoju pozorišnog života u Srbiji. Tim povodom izašla je i monografija "Renata Ulmanski, Njegovo veličanstvo: Slučaj" (priredio Marko Misirača) u ediciji "Joakimovi potomci".

- Renata je odabrala ovaj naslov zato što je njen umetnički put, zapravo, slučajno odabran. Nijedna stvar koja joj se desila nije bila planirana, njena priča nije tipična glumačka - kaže priređivač i reditelj Marko Misirača. - Nije reč o blistavoj karijeri od početka do kraja, na tom putu bilo je prekida, promena i raznih lomova. Zato je ova knjiga mnogo dragocenija, zanimljiva je i za ljude koji se ne bave pozorišnim poslom. Svedoči da put može biti trnovit, ali da se na kraju krug lepo zatvori i u poznoj dobi stignu velika priznanja. Sterijina nagrada za životno delo i Statueta "Joakim Vujić" pokazuju da njen trud nije bio uzaludan...

Renata Ulmanski rođena je 29. novembra 1929. godine u Zagrebu. Otac Milan Ulmanski bio je doktor prava i šumarstva, a majka Erika (rođena Vradač) profesorka muzike. Dve godine posle ćerke Ksenije (kasnije balerine) i šest godina pre Milane (kasnije profesorke muzike), dobili su Renatu. Njen prvi susret sa scenom desio se već sa četiri godine u sarajevskom Narodnom pozorištu. Nedugo potom, majka Erika (1938) odvela je sve tri sestre Ulmanski na audiciju u Povlašćeno pozorište za decu i omladinu "Roda" u Beogradu, gde Renata debituje kao članica baleta u predstavi "Mačka i vrabac". Samo sedam godina kasnije položila je prijemni ispit u tek osnovanom Dramskom studiju pri Narodnom pozorištu, a za tu priliku odabrala je monolog Princeze Eboli iz Šilerovog "Don Karlosa". Igrala je u Narodnom, kasnije SNP, Beogradskom dramskom i Ateljeu 212. Između ostalih priznanja, dobila je i dve nagrade našeg lista, obe za epizodu na Sterijinom pozorju - za ulogu Melanije 1972. u predstavi "Na ludom belom kamenu" Ateljea 212 i Gospođu Petrović u predstavi "Skakavci" JDP 2006. godine.

- Obično monografije pišu savremenici koji su pratili dobar deo nečije karijere. Nisam imao tu sreću, pa sam se prvenstveno oslanjao na prvu deceniju 21. veka i poslednju Renatinu veliku umetničku deonicu: "Skakavce" i "Elijahovu stolicu" u JDP, "Proslavu" u Ateljeu 212. To je tačka u kojoj smo se pronašli i odatle krenuli u neki vremeplov - ističe Misirača. - Knjiga je nastajala iz naših razgovora. Zajedno smo "napipavali" šta bi trebalo da se nađe u monografiji i od starta smo se složili da će to biti - priča o drugima. Da kroz priču od drugima, sjajnim i velikim stvaraocima, pričamo i o Renati i jednom dobu, sjajnom i značajnom, još od pre Drugog svetskog rata. Dakle, od njene četvrte godine, pa sve do poslednjih uloga na Radio Beogradu. Pred čitaocima je veliki opus od skoro osam decenija - biografija, kritike, dokumenti, sećanja...

Na pitanje kako "u svojstvu" reditelja gleda na život i karijeru jedne nesvakidašnje (ne samo umetničke) ličnosti, naš sagovornik kaže:

- Renata je osobena u mnogo čemu. Jedino što možemo da joj zamerimo je prevelika samokritičnost. U knjizi, često duhovito, mnogo više govori o svojim neuspesima nego uspesima. Fascinanatne su i njene priče kako je "ni od čega" pravila medaljone i stvarala interesantna glumačka rešenja. Nekim neverovatnim načinima uspevala je da od tako malih uloga stvori čudo. Kasnije je i Miru Trailović inspirisala da neka od tih rešenja koristi u svom rediteljskom radu.

A kako je nizala svoju glumačku ogrlicu, možda je najbolje opisala ovim rečima:

- Hoću da nađem neku vezu sa velikim glumcima i onim drugim. Ti drugi su dragoceni, jer su neophodni. Glumac koji ponese veliku ulogu ima mnogo vremena za, recimo, velike trenutke. Mi ostali imamo samo jedan jedini trenutak. Kome je teže? Engleska reč koja nas definiše je supporting. Pravog prevoda za tu reč nema, jer je u prevodu izgubljena njena lepota. Ja bih je prevela "prateća", ali uzimam sebi slobodu da uz prateća dodam dragocena i neophodna...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije