U SVAKOME OD NAS POSTOJE I ŠURDA I ŠOJIĆ Intervju Siniša Pavić: Teško je danas biti optimista, ali ja jesam

Dragana Matović

22. 01. 2023. u 08:20

SVE što je izašlo iz pera Siniše Pavića pozlatilo se. Počeo je romanom "Višnja na Tašmajdanu", pa stvorio ogromno TV delo. Na Televiziji Beograd se prvi put pojavio serijom "Diplomci", scenarista je "Otpisanih" (prvih trinaest epizoda), "Pozorišta u kući" (dvadeset sedam epizoda), filmova "Laf u srcu", "Tesna koža", "Čudo neviđeno". Autor je najgledanijih serija u istoriji RTS - od "Vrućeg vetra", preko "Boljeg života", "Srećnih ljudi", "Porodičnog blaga", "Stižu dolari", "Bele lađe", do "Junaka našeg doba".

У СВАКОМЕ ОД НАС ПОСТОЈЕ И ШУРДА И ШОЈИЋ Интервју Синиша Павић: Тешко је данас бити оптимиста, али ја јесам

Foto: Printskrin/RTS

Sudija sa 24-godišnjim penzijskim stažom i sjajni hroničar savremenog doba, čija umetnička karijera traje već pola veka, i dalje je prisutan na malim ekranima. Njegove serije se repriziraju, a najčuvenije replike iz "Vrućeg vetra", "Lafa u srcu", "Bele lađe" i još sijaset ostvarenja postale su deo opšte kulture. Pavić je danas napunio 90 godina.

Rođendan proslavlja u krugu porodice i prijatelja u Vlasotincu, gde već godinama živi.

- Ocenu da li je moj život bio dobar dobiću od onih do kojih mi je najviše stalo u životu, a to su supruga Ljiljana, sin Vladimir, unuk Konstantin i snaha Amalija - kaže za "Novosti" scenarista koji je možda najveštije skenirao i skicirao našu stvarnost. -

Mislim da će me dobro oceniti, mada život još nije završen. Kosta ima 14 godina i iako još nema pravo glasa, o dedi misli sasvim dobro, a ni snaja nema primedaba.

FUDBAL I POREZ NA PSOVKE

POZNATO je da volite fudbal. Ispričajte nam kako ste dobili prvi fudbal.

- Po uzoru na "dečake Pavlove ulice", u vreme okupacije organizovali smo klub koji se prkosno zvao "Karađorđe". Igrali smo fudbal na poljančetu, gde je sada Groblje oslobodilaca Beograda. Stalno smo imali problem sa loptom, koja je bila ili krpenjača, ili neka gumena lopta, često probušena. Moj stariji brat je predložio da sakupljamo novac da kupimo fudbal. Svako je plaćao pet dinara mesečnu članarinu, a uveli smo i porez na psovke: Ko opsuje - plaća dinar. Nismo mogli da sakupimo dovoljno novca. Fudbal je koštao 500 dinara. Moj brat, koji je bio vrlo snalažljiv, predložio je da izaberemo Muju mesara za počasnog predsednika. Mujo je bio srećan zbog toga. Jednog dana otišli smo u kafanu gde se Mujo sastajao sa drugim trgovcima. Pitali smo ga da nam da novac za loptu. Izvadio je 100 dinara, a mi smo nastavili da tražimo novac od drugih, govoreći im da ćemo u znak zahvalnosti upisati njihova imena. Počeli su da nam daju novac samo da ih ne upisujemo. Nisu znali za šta sakupljamo novac i da li nas je neko poslao, a bila su opasna vremena.

* Postoji li tema na kojoj biste želeli da radite a još niste stigli?

- Postoji period biološke zrelosti kada ste najplodniji, a siguran sam da ne bih mogao da napravim išta bolje od onog što sam uradio. Otišao sam u penziju pre 24 godine, a nikad nisam živeo kao penzioner. Bio sam aktivan do pre godinu dana, kada sam završio seriju "Junaci našeg doba". Nisam imao vremena za odmor, a sada želim da se vratim nekim knjigama, da uživam u prirodi i provodim više vremena sa suprugom. Želim da nadoknadim sve što sam propustio zbog posla.

SIGURAN sam da ne bih mogao da napravim išta bolje od onog što sam uradio

*Stvorili ste voluminozno delo, a šta biste vi izdvojili od onoga što ste napisali?

- Posle toliko godina vratio bih se "Višnji na Tašmajdanu". Od tog romana je zavisilo da li ću biti pisac ili ne. Knjiga je naišla na izvanredan prijem publike, nije bilo književne kritike u kojoj nije pohvaljena. Imponovalo mi je to što je izašla u "Nolitu" u platnenom povezu, kao i tiraž od 5.000 primeraka koji je rasprodat za mesec dana. Snimljen je i film. Ali, za mene je taj roman mnogo značajniji, jer me je doveo do buduće supruge. Ljilja je htela da me upozna nakon što ga je pročitala. Pronašli smo se na emotivnoj liniji. Uz nju je sve postalo lakše.

NAJBOLjI je spontan smeh koji izlazi iz misli

*Gledate li serije koje ste snimili?

- Imam odlično pamćenje i sve svoje serije znam gotovo napamet, doduše, ne baš doslovce, kao što je Puškin znao svoje pesme. I pored toga, volim da ih posle nekog vremena pogledam.

*Kako ste postali scenarista?

- Posle "Višnje na Tašmajdanu" nisam ni sanjao da ću raditi još neki film, ali me je reditelj Mića Milošević nagovorio da napišem novi scenario. I, dogodilo se ono što se tokom snimanja često dešava: Počeli su da mi prepravljaju tekst. Rekao sam da to ne može da se radi, ali Mića je gurao svoje. Vasko Popa me je svojevremeno posavetovao da se držim svog teksta, jer je svaka rečenica u njemu važna. Tražio sam da me izbrišu sa špice. Film "Nije nego" je dobio srebrnu "Arenu" na Festivalu u Puli, Mića je insistirao da ja primim nagradu, ali nisam hteo da izađem na binu. Bilo mu je žao zbog toga. Da bih popravio odnose sa Mićom, napisao sam scenario za film "Laf u srcu". Film je napravio neviđen bum, samo u Beogradu je imao 330.000 gledalaca, ali je opet bilo ošljarenja. Obećao sam mu još jedan scenario, pod uslovom da mi ne dira tekst. Ovoga puta, Mića se toga držao. "Tesnu kožu" je snimio za 23 dana, a film nije izašao iz beogradskih bioskopa šest meseci. Imao je pola miliona gledalaca samo u Beogradu.

VERNI SARADNIK

- LjILjA je bila moj verni saradnik još od "Diplomaca" - kaže Pavić. - Manje poznajem psihologiju žena nego muškaraca. Kada sam pisao scenario za "Bolji život", insistirala je da pređem preko nekih tabua u muško-ženskim odnosima i ispostavilo se da nije pogrešila. Ljilja je uvek stajala u senci, ništa nije tražila za sebe, osim što smo je uvek potpisivali ispod pesama koje je napisala. Njena pesma "Topolska 18" imala je više od milion pregleda na "Jutjubu".

*Kako je došlo do saradnje sa rediteljem Živkom Nikolićem?

- Nameravao sam da se vratim knjizi, kada me je producent Nikola Popović zamolio da napišem scenario za sjajnog reditelja koga nije zanimala bioskopska publika. Film "Čudo neviđeno" je bio prekretnica u Živkovom životu. Počeo je da piše scenarija za svoje filmove. Živko je bio duhovit, ali nije verovao da ume tako da piše. Pamtim ga kako stoji na ulazu u bioskog "Jadran" i posmatra koliko gledalaca ulazi da vidi njegov film.

*Zašto ste odustali od pisanja filmskih scenarija?

- Nije mi žao što sam pisao scenario za "Tesnu kožu" i "Čudo neviđeno", ali to je sredina u kojoj ponekad svi znaju više od pisca scenarija i gde se ne možete izboriti za autonomnost svog dela. U to vreme počeli su da mi nude da pišem za televiziju. Zaobilazio sam takve ponude, sve dok me Ljilja nije ubedila da ih prihvatim. Objasnila mi je da nigde neću imati takav kontakt sa publikom kao na televiziji. Napisao sam "Diplomce", a onda sam radio neke lakše stvari - pisao dijaloge za "Otpisane" i dvadesetak priča za "Pozorište u kući". Koliko je Novaku Novaku bilo teško da za svaku epizodu nađe novi događaj, meni je bilo lako. Imao sam pomoćnika - Ljilju koja je teme sipala kao iz rukava.

*Da li u nekom liku, a teško ih je sve pobrojati, postoji makar delić vas?

- U svakome od nas postoji i Šurda i Šojić. Da nisam pravio gluposti kao Šojić ili da nisam bio nezadovoljan kao Šurda, verovatno ti likovi ne bi bili uverljivi. Nisam bio zadovoljan poslovima koje sam radio pre nego što sam se zaposlio u sudu. Morao sam da se zaposlim čim sam završio fakultet i da pomognem ocu koji nas je školovao u dugovima. Nisam mogao da biram. U "Diplomcima" sam preneo iskustvo tokom pripravničkog staža u velikom preduzeću "Invest-import", pozorišni komad "Poltron" sam napisao na osnovu onoga što sam doživeo u preduzeću "Srbokoteks", koje se bavilo otkupom kože. Šurdu sam nosio u sebi. Nisam Macola, ali me tu i tamo ima u još nekim likovima.

Siniša Pavić / Foto V. Danilov

*Šta sve može da se kaže kroz humorističke serije? 

- Komedija ne mora da izaziva buran smeh, već može biti napisana tako da se gleda sa osmehom i da ima lagane balončiće koji drže radnju da ne potone u dramsku dubinu. Najbolji je spontan smeh koji izlazi iz misli. Ako se analizira Šojićev način govora, pogled na svet, okruženje, društvo, nijedna rečenica nije bez repa i dodatnog značenja. Mislim da će zbog toga njegov lik biti dugovečan i zanimljiv za nove generacije.

*Da li vam je žao što ste zbog televizije zanemarili vaš početni korak u literaturi - roman?

- Žao mi je, ali i nije. Ono što sam uradio sa "Višnjom" ne bih uspeo da ponovim. Sve ono što sam nameravao da napišem u knjigama, uradio sam za televiziju. Moj rad na televiziji je, zapravo, neprekidan niz romana. "Bolji život" i "Srećni ljudi" imaju nekoliko romana upletenih u radnju. Mnogi likovi iz mojih serija se pamte - Šojić živi 42 godine, a Šurda 45, što je ogroman period za ovakvu dinamiku promena u svetu, načinu života, estetici. Ne može sve da se uradi u životu i koliko god da sam radio, morao sam nečeg da se odreknem.

*Kao sudija bili ste svedok mnogih ljudskih drama...

- U sudnici se kao i u bolnici najbolje upoznaje sva gorčina i složenost života. Izbegavao sam da bukvalno prenosim ono što sam profesionalno saznao, ali stotine zanimljivih ljudi koje sam upoznao prodirali su u tekstove iz moje podsvesti.

*Davno ste rekli da ne znate da li imate snage da se vratite svom zavičaju Dalmaciji jednog dana makar pomoću pisanja...

- Nije reč o zavičaju, već o detinjstvu. Posle mnogo godina otišao sam u Sinj sa ženom. Nisam bio tamo od 1938, kada smo izbegli. Moji roditelji nisu bili živi. Bilo mi je teško kada sam video kuću u kojoj sam rođen. Prašina je odjednom obrisana sa sećanja. Te noći nisam spavao. Nikad nisam imao odnos prema Sinju kao mestu gde bih mogao da obnovim svoj život. Moj jezik je srpski, sebe smatram srpskim piscem, bez obzira što sam rođen u Dalmaciji i što me je krstio katolički pop. Dalmaciji bih mogao da se vratim kroz knjigu o ljudima koji su došli u Srbiju i postali junaci mog života. Od zdravlja zavisi da li ću se u to upustiti.

Foto: V.Danilov

*Malo je poznato da ste prvi književni uspeh postigli kao gimnazijalac...

- Imali smo odličnog profesora srpskog jezika dr Iliju Mamuzića, koji je u nama budio ljubav prema knjizi. Kada je došao u našu školu, dobio sam prvu nagradu na gradskom takmičenju. Novčani deo je bio 1.000 dinara, dok je moj otac mesečno zarađivao 1.500. Polovinu nagrade sam dao tati, a za drugi deo sam odveo ceo razred na šampite. Pisac Slobodan Selenić išao je u istu gimnaziju. Iako se kasnije nismo često viđali, odneo sam mu prvi roman u rukopisu. Dosadilo mi je da "Višnja" čami u fioci kod nekog izdavača, pa sam ga zamolio da mi pomogne da ga objavim. Selenić je već bio etabliran u društvu. Dopao mu se roman, rekao je da će da proći "kao metak". Otišli smo u "Nolit", Vasko Popa je bio urednik...

*Kad biste nešto mogli da promenite u životu, šta bi to bilo?

- Nikad nisam razmišljao o tome da nešto promenim u životu, ali kad bih mogao da nešto skockam drugačije, voleo bih da sam mogao roditeljima da vratim makar delić onoga što su mi dali. Dobro je kad možete da im pokažete da njihov trud nije bio uzaludan. Majka je rano umrla, a otac - tri meseca pre nego što sam upoznao Ljiljanu. Bio bi sretan da je dočekao unuka.

*Šta je vaš moto u životu?

- Ratne i poratne godine razvile su u meni osobine koje bih nazvao stoicizam i skromnost. Stoicizam se kratko može izraziti u sloganu: Da ne kukamo. Nikad nisam čuo roditelje da se žale i svađaju zbog muka i napora koji su ih snalazili u životu. Sve su stoički podnosili. A izraz "da ne kukamo" bio je slogan u to vreme popularne knjige "Pedagoška poema" koju su gotovo svi mladi čitali. Što se skromnosti tiče, okupacija i dosta poratnih godina bile su obeležene trajnom oskudicom i bukvalno siromaštvom ogromnog broja ljudi. Sve što pamtimo kao lepo, ugodno, ukusno, ono što obogaćuje život, postalo je za nas nešto "predratno". Izrazi predratni hleb, predratno meso, predratna čokolada, predratno kiselo mleko, dugo su još bili u upotrebi i posle oslobođenja. Kad su crvenoarmejci i partizani ušli u Beograd, narod je iznosio pred njih sve što ima da ih nahrani. Bili su gladni i iscrpljeni, naročito partizani. Zapamtio sam da su svi iznosili samo kačamak. Moj životni moto bi se mogao sažeti u mudru izreku iskustva: "Nije bogat onaj koji mnogo ima, nego onaj kome je malo potrebno za dobar život." Ovo je postalo sastavni deo moje psihe i karaktera i pratilo me do današnjih dana. Ako je fašizam nečemu naučio nas koji smo ga preživeli, to je koliko je život lep, bogat i koliko je sloboda dragocena. U dobrim periodima to se često zaboravlja.

Foto: V.Danilov

*Imate li utisak da fašizam ponovo oživljava? 

- Nikada on nije bio potpuno uništen. Antifašizam u Evropi nikada nije bio apsolutan. Nije ga ni bilo za prve dve godine Drugog svetskog rata, a ni Hitler nije bio jednako krvožedan prema svakome. Za zapadne zemlje on je bio samo geopolitički protivnik. Duboki užasi koje je proizveo počinjeni su u istočnom delu Evrope. On je precizno naveo koje narode namerava da istrebi. Gotovo svi užasi nacizma počinjeni su nad Jevrejima, Rusima, Poljacima, Srbima i Romima. Bio je to rasni i civilizacijski sukob titanskih razmera. Kad je Crvena armija oslobodila Aušvic i kad su se ti užasi otkrili, najpre su izazvali nevericu i proglašeni za propagandu. Ali, fašizam je tada već bio uništen a pojavio se novi geopolitički protivnik i to u srcu Evrope. Fašizam više nije bio opasan, već možda koristan tajni saveznik u borbi protiv novog protivnika. Sačuvane su formacije zarobljenih jedinica Vermahta u logorima i iskorišćeni svi kadrovi koji su mogli nauditi novom protivniku u obaveštajnim i drugim tajnim službama.

*Kako se to reflektuje na ovo vreme?

- Otuda danas pokušaj revizije istorije. Otuda korišćenje fašizma u raznim oblicima i kod proterivanja Srba iz Hrvatske, što je u stvari recidiv ustaškog fašizma. Otuda odjednom teroristička organizacija na Kosovu postaje oslobodilačka armija Kosova. Otuda su sledbenici Bandere okićeni kukastim krstovima u Ukrajini. Ratni fašistički zločinac Bandera zabranjen je u Poljskoj, jer je ubio 150.000 Poljaka i Jevreja, ali je dobar za Ukrajinu i koristan u borbi protiv novog geopolitičkog protivnika. Nažalost.

*Jeste li i pored toga ipak optimista?

 Teško je danas biti optimista, ali ja to jesam. Ako smo preživeli glavnog autora, možemo se nadati da ćemo preživeti i ovu tužnu repliku.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

ŠOJGU: Municija s uranijumom narušiće zdravlje ukrajinskih vojnika, kao na KiM 1999. godine