Udar groma

Sedi na mestu koje najviše voli, među stenama u podnožju izgorelog drveta. Tu gde sam bila kad je udario grom, tu gde umalo nisam nastradala. Bam, beli plamen je suknuo s neba. Kao da je Bog pokazao ka tebi, kaže tata, ali kako može to da zna kad nije bio tu kad se to desilo. Gospodnji gnev je poput osvetničkog ognja. Ali, za razliku od drveta, ja nisam izgorela. Izuzev stopala.

Sava Šumanović "Ženski akt s ogledalom" MSURS

Dva meseca na oporavku u bolnici. Tabani su mi još osetljivi i nedostaje mi jedan mali prst. Dodiruje prazninu, prstom gladi ožiljak. Jednog dana, kaže naglas. Jednog dana ću... Ali misao joj se naglo prekida, i to što će učiniti jednog dana ostaje da visi u vazduhu.

A sada se još neko penje na brežuljak, ali s druge strane. Ljudska prilika se približava i polako postaje sve jasnija, dobija starost, pol i rasu, delove odeće, sve dok ne postane očigledno da je posredi tamnoputi dečak, trinaestogodišnjak kao i ona, u pohabanom šortsu, majici i bušnim tenis-patikama.

Odeća ti se od znoja zalepila za kožu. Odvoj je.

Zdravo, Lukase, kaže mu.

Šta ima, Amor?

Prvo mora da udari štapom o zemlju. Zatim seda na stenu. Nesputano razgovaraju. Nije im prvi put da su tu zajedno. Još su deca, blizu granice kad to više neće biti.

Malo joj nedostaje da ponovo zaplače, ali ipak odoleva. U redu je kad joj Lukas to kaže jer je njemu tata umro u rudniku zlata nadomak Johanesburga kad je on još bio mali. Imaju nešto zajedničko. Ono čega se maločas setila počinje da kulja iz nje, želi odmah da mu ispriča.

Kuća je sad vaša, kaže. On je samo gleda, nije mu jasno. Moja majka je rekla ocu da je prepiše tvojoj majci. A hrišćanin nikad neće pogaziti datu reč. On se osvrće ka drugoj strani brežuljka, ka trošnom kućerku u kojem živi. Kuća Lombardovih. Svi je tako zovu, iako je stara gospođa Lombard davno umrla, još pre nego što je Amorin deda kupio kuću kako bi sprečio da se ona indijska porodica tu nastani i pustio Salomu da živi u njoj. Neka imena odole vremenu, neka ne. Naša kuća? Sad će biti vaša.

***

Tek kad je otac demonstrativno izašao kao veliki pravednik, pojavljuje se njegova mlađa ćerka, izlazi iza biljke u saksiji poput lika u farsi. Antone, Antone, čula sam šta je rekao.

Šta, Amor?

Obraća joj se ljutito, jer je pokvarila ono što bi za njega inače bio uzvišeni trenutak prosvetljenja. Da bude izbačen iz porodice, da se spase odavde!

Čula sam šta ti je tata rekao, i to nije istina.

Šta nije istina?

Obećao je. Čula sam ga. Obećao je mami da će dati Salomi njenu kuću.

Šta?

Saloma ne može da bude vlasnica kuće. Čak i kad bi hteo, tata ne bi mogao da joj je prepiše.

Zašto?, zbunjeno pita Amor.

Zato, kaže on, što zakon to ne dozvoljava.

Zakon? Zašto?

Ne zavitlavaj me. Ali onda je pogleda i vidi da je mrtva ozbiljna. Gospode bože, kaže. Zar stvarno ne znaš u kakvoj zemlji živiš?

Ne, ne zna. Tek joj je trinaest godina i istorija je još nije pregazila. Pojma nema o zemlji u kojoj živi. Viđala je crnce kako beže od policije jer kod sebe nemaju isprave, slušala je odrasle kako usplahirenim, prigušenim tonom pričaju o širenju nemira, koliko prošle nedelje su u školi učili kako da se sakriju ispod stola u slučaju napada, ali ona i dalje ne zna u kakvoj zemlji živi. Uvedeno je vanredno stanje, ljude hapse i zatvaraju bez suđenja, kolaju raznorazne glasine, ali ništa se tačno ne zna, jer se vesti cenzurišu, izveštava se samo o srećnim, nestvarnim događajima, a ona uglavnom veruje tim pričama. Juče je videla brata rascopane glave jer ga je neko gađao kamenom, ali ne zna ni ko ni zašto. Za sve je kriv udar groma. Uvek je bila priglupo dete.

Međutim, nešto joj i dalje ne da mira.

Ali zašto? Zašto si rekao tati da da Salomi kuću ako si znao da ne može to da uradi?

I upravo u tom trenutku, gotovo neosetno, da ni sama nije toga svesna, Amor počinje da shvata u kakvoj zemlji živi.

(Odlomci iz romana "Obećanje", bukerovca Dejmona Galguta, koji će se, u izdanju "Derete", i prevodu Aleksandra Milajića, od četvrtka naći pred čitaocima)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije