SVET SRLJA KAO MUVA BEZ GLAVE: Bratislav R. Milanović o zbirci "Plava meduza" u "Plavom kolu" SKZ

Dragan Bogutović

06. 09. 2022. u 15:10

KAKVO god da je vreme, pesnik ima svoju čitalačku publiku. Jer pesnici idu u korak sa vremenom u kom žive. Takvi su zakoni postojanja. Buduće vreme mu je nepoznato, prošlo je već imalo i svoje pisce i svoje čitaoce. Današnja publika pesnike čita na elektronskim mrežama, blogovima, sajtovima, u elektronskim izdanjima, ali ima i sladokusaca koji knjige uzimaju iz rafova biblioteka.

СВЕТ СРЉА КАО МУВА БЕЗ ГЛАВЕ: Братислав Р. Милановић о збирци Плава медуза у Плавом колу СКЗ

Foto V. Danilov

Ovo ističe pesnik Bratislav R. Milanović (1950) u razgovoru, za "Novosti", povodom nove zbirke stihova "Plava meduza" objavljene u znamenitom "Plavom kolu" SKZ. Osobeni poetski glas najavio je već prvom knjigom "Jelen u prozoru" (1975) za koju je dobio Brankovu nagradu. Usledilo je još sedam pesničkih zbirki koje su ovenčane prestižnim priznanjima: "Milan Rakić", "Đura Jakšić", "Srboljub Mitić", Prosvetina nagrada, "Rade Drainac", Zmajeva nagrada.

Posle dužeg vremena ovom knjigom vratili ste se rimi i vezanom stihu. Šta je bio razlog?

- Bilo je to igrom slučaja. Pre nekoliko godina, na letovanju u Grčkoj, gledao sam kako dečaci štapićima guraju po pesku, na žalu, nekakvog morskog stvora. Velika plava meduza ležala je na žalu, bespomoćna, jedva pokazujući znake života. Imala je tirkiznu boju neba. U mitologiji meduze su velike, opake nemani. Ova je bila velika kao moja šaka. Tada su mi kroz glavu proleteli stihovi o njenoj boji, žarovitosti, imenu, mrežama, muzama, svezivanju. Bila je to cela jedna dobro rimovana sekstina u jedanaestercu.

Zanimljivo poređenje između starogrčkog vremena načinili ste u ciklusu "Kupanje bogova". Kao da od starih mudraca ništa nismo naučili?

- Naučio je današnji čovek od starih Grka mnogo, ali neke od osnovnih stvari nije. Nešto iz životne tablice množenja nije, a to je da treba biti - promišljen. Savremeni svet neprestano nekud srlja, kao muva bez glave. Napravi neverovatne pogreške na kojima insistira, a zatim se neko seti da kaže: "izgleda da smo pogrešili". A iza toga "izgleda da smo pogrešili", na drugom tasu, leže stotine miliona žrtava... koje ne bi tako pogrešile. Za razliku od starih Grka koje je vodila promišljenost, savremeni svet nekuda glavinja, juri, žuri kao da je svaki trenutak toliko važan, ili je možda i važan ako ga pokriva maksima "vreme je novac". Ako je tako - onda je sve na svome mestu... U jednom slučaju je reč o osmišljavanju života, u drugom o kockanju sa vremenom...

U knjigu ste uvrstili poemu "Sto na raskršću"- zašto?

- Ta poema se, jednostavno, uklopila u ovu knjigu. Ako je cela knjiga u simbolici dodira meduze, dakle nečeg bolnog, što povređuje, onda je njoj tu sigurno bilo mesto.

Napisana je mnogo ranije i njome je u Kraljevu 1995. todine obeležen 14. oktobar, dan streljanih u ovom gradu. Ja sam ceo taj spektakl zamislio kao antičku dramu smeštenu u jedan mitološki prostor: Stolove, planinu na kojoj obitava Bog, podzemnu reku Zlataricu koja spaja žive i mrtve i memorijalni park u kom se sve dešava kao na sceni. Tu je i antički hor, i horovođa i pesnik i radnici koji treba da budu streljani, i anđeo koji se pojavljuje kao nemi svedok, i očevici, i ljudi utekli sa streljanja, i izbeglice koje su tu dočekale svoj kraj, i ožalošćene žene i narikače... Priredba je sa velikim uspehom izvedena 14. oktobra 1995. u režiji Dejana Mijača. Tekst je ležao u mom kompjuteru, a kada sam počeo da sklapam "Plavu meduzu" shvatio sam da se ona uklapa u koncepciju cele knjige.

Posebno je zanimljiv ciklus "Dom staraca", o temi koja je veoma retka u našem savremenom pesništvu.

- U ovom obliku jeste veoma retka. Starački domovi su veoma tužna mesta. Do sada nisam upoznao nijednog starog čoveka koji se radovao činjenici da će ići, ili da je otišao u starački dom. Najčešće ni porodici koja mora svog najstarijeg člana da da u starački dom nije lako jer takva odluka ima obostranu veoma veliku emotivnu težinu. Kakva god bila briga o njima, neprestan medicinski nadzor, dobra i zdrava ishrana, pažnja osoblja koje ih neguje, ti ljudi se osećaju kao stanovnici nekog geta, odbačeni od svih i, na kraju, osuđeni na smrt. Najteže je onima koji su zdravi i čije su mentalne sposobnosti, iako su u veoma poznim godinama, zadivljujuće. Oni se na takvim mestima osećaju kao u predvorju smrti. Da napišem ovu poemu podstakla me je sudbina mog bliskog prijatelja koji sada ima 94 godine.

PONIŽAVAJUĆA POMOĆ "KNJIŽEVNIM NOVINAMA"

Vi ste i glavni i odgovorni urednik "Književnih novina" koje su se uvek borile sa nemaštinom. Kako izlazite na kraj?

- Voleo bih da jednog dana neki od budućih glavnih urednika odgovori kako taj materijalni problem ne postoji. Ali to će biti čista fantastika za duga vremena. Para ima, ali nema ljudi koji razumeju da su "Književnim novinama", književnosti uopšte, pare potrebne. To su neprofitne delatnosti. Za novine kao što su naše, taj novac je mali, za državu beznačajan. Bacila ga je svaka vlada na razne svoje promašaje i ne trepnuvši. Očekivati da je 300.000 godišnje neka pomoć "Književnim novinama" je ponižavanje nalik najbednijoj psovki. Drugo, vlastodršci misle da su pare kojima oni raspolažu njihove. Nisu! To su pare koje pripadaju svima, čitavom narodu, šta god on mislio o njima, jer, svi plaćaju porez. Pojave se sponzori koji kažu da ih je sramota kad čuju koliko košta štampanje jednog broja novina - kao jedna prosečna plata u Srbiji. Zahvaljujući njima novine izlaze.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

RASEKLI PITONA DUGAČKOG PET I PO METARA: Nisu  mogli da veruju šta su našli u njegovog utrobi (VIDEO)