POKAZNE VEŽBE FILMSKOG UMEĆA: Pet najboljih domaćih dugometražnih igranih ostvarenja u 2021.

U ovom izboru prednost smo dali istraživanju filmskog jezika u godini u kojoj se srpski film iznenada - i na sreću! - vraća eksperimentu kao dragocenom izvoru.

Foto FCS

Mladi autori, naročito debitanti i izvesna smena generacija, igraju ovde naročitu ulogu. Filmovi su navedeni ravnopravno, tj. među njima nema hijerarhijskog odnosa.

"Ne igraj na Engleze", scenario i režija Slobodan Pešić.

Tri promašene egistencije, tri notorna parazita koje je rodilo naše zlo doba negativni su junaci beogradskog podneblja, čija se duboka kriza preseca u danu engleskog derbija i uplaćenih tiketa, kojima na kocku stavljaju vlastite i tuđe živote.

Boga su izgubili u vlastitoj gluposti i pokušavaju da ga ponovo nađu u beslovesnoj lakrdiji. Film Slobodana Pešića sve ovo prebacuje u neprekidni pokret, u ludu vožnju "živim" ulicama, dakle u potpunu suprotnost bilo kakvoj pozorišnoj konvenciji.

Tri glumca snalaze se sjajno u dinamičnom mikroenterijeru kola u pokretu. To je pokazna vežba filmskog umeća u inventivnom građenju filmskog prostora i vremena. Ona takođe otkriva šta sve mogu fascinantna kamera-svedok i furiozna montaža dokumentarno-igranih pasaža, što su sve čisto filmski postupci, retko prisutni na našem ekranu.

Rečju, na delu je mala prolegomena za "filmski film", koja budi nadu da u srpskoj kinematografiji sve još nije izgubljeno.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Oaza", scenario i režija Ivan Ikić

Scena iz filma "Oaza", Foto Promo

"Oaza" je značajno ostvarenje u polju filmskog istraživanja. Ikić svoju ljubavnu priču smešta u trougao mentalno retardiranih adolescenata iz doma u Sremčici, koji naziva "oazom" iako, na prvi pogled, ovaj ambijent izaziva mnoge asocijacije na svojevrstan geto.

Glavne uloge tumače sami štićenici ove ustanove, troje mladih sa izraženim poremećajima u ponašanju, koji, međutim vole i razumeju film i privrženo u njemu učestvuju. Iz takve suptilne i skrupulozne mikrorežije. Ikić gradi pravu malu poetiku krupnih planova, uhvaćenih pogleda, zagrcnutog ćutanja, dugih i prividno neispunjenih hodova kamere, dakle nagoveštaja naročite organizacije prostora i vremena.

Ishod ove traumatične povesti je, kako kaže sam autor, "očajničko bekstvo u slobodu" sa svim posledicama koje izaziva jedna inače razuđena gromada savremenog iskustva. Ali potmula žila unutrašnjeg života "Oaze" jest samopovređivanje, na kraju i samouništenje.

Autodestrukcija je i najbolnija tačka Ikićevog mikrokozma, jezgro oko kojeg se plete poetika surovosti ovog filma. Uz sve to, "Oaza" je najlegitimniji mogući potomak duha koji se rodio ranih dvadesetih godina prošlog veka u srpskom avangardnom filmu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Lihvar", scenario i režija Ivan Ikić

Foto promo

Na drugoj strani je film u kome nema ničeg eksperimentalnog. On je, naprotiv, sav u duhu konvencija kriminalističkog žanra prema formuli "čoveka u opasnosti" Hauarda Hoksa.

U miljeu gradića nadomak Beograda, koji je zahvaljujući poreskim i drugim olakšicama doživeo ekonomski bum, time i sva moguća iskušenja "sive zone", jedan uterivač dugova ispoljava uobičajene grubosti pre nego što pokuša da se odvoji od mafije i započne svoj mali, legalni biznis.

U Ćeranićevoj priči o "anđelima podzemlja" sve je dosledno izvedeno, tečno i bez greške, što se može reći i za čistu, preciznu režiju. Ovo je muški, bioskopski film namenjen tržištu i sastavljen po njegovim zahtevima. Naročit kvalitet predstavlja rad sa glumcima naturščicima, što uspostavlja još jednu vezu sa tzv. crnim talasom sedamdesetih.

"Lihvar" se, rečju, nalazi na drugom produkcijskom polu u odnosu na "Oazu", ali zorno pokazuje da naš mladi film danas može uglavnom sve što i njegovi vršnjaci u svetu.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Ubrzanje" ("Južni vetar 2"), režija Miloš Avramović

Foto: Nemanja Miščević

Nastao na uspehu pilota ove franšize, "Ubrzanje" obnavlja sličnu dramaturšku i režijsku matricu modela savremenog akcionog filma. To je takođe tipičan biskopski produkt, namenjen najširoj publici (što se već pokazalo po najmanje sedamsto hiljada prodatih ulaznica) sa vešto uvezanom dramaturgijiom i superiornom režijom prožetom vrhunskim specijalim efektima, koji svi zajedno polaze od jednog modernog shvatanja filmske akcije.

Prema svim datostima franšize, odlične glumce predvodi protagonist našeg vremena Miloš Biković, kroz polifonu rok vertikalu. Harizma "Maraša" potiče iz dubokih korena našeg mentaliteta i prastare balkanske tradicije.

Mitski heroj, sapet koncima sudbine i predodređen zlom, probija se prema nama još od homerskog doba. On je kažnjenik bogova, koji mu ne daju da ostvari običnu ljudsku sreću, već ga iznova bacaju u nova iskušenja i gone na novi nepočin; tim zločinima predodređena je herojeva sudbina, kojoj pokušava da umakne.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Nečista krv", režija Milutin Petrović

Sinepleks galerija Beograd

Najozbiljniji filmski projekat sezone uspeva u svojim ambicijama i ostvaruje lep uspeh kod publike, što izgleda da unapred opravdava obraćanje klasicima srpske književnosti.

Ali skriveni dragulj ove "Nečiste krvi" je u otkrivanju gotovo celokupnog dela Bore Stankovića, jer je autor Petrović pošao od dobro promišljenog i prostudiranog, a gotovo zaboravljenog scenarija sgarog srpskog asa Voje Nanovića: taj je otkrio da celo Borino delo i deluje kao idealna televizijska saga, što njegovi savremenici nisu razumeli.

Sada je kucnuo i njegov čas i u tome je Petrovićeva zasluga. U jednom grandioznom, obuhvatnom zamahu otkriva se duh naše klasike. U ovom filmu je gotovo ceo Bora, sav splet unutrašnjih odnosa, polifonija isprepletanih strasti, koja upravlja ljudskim životima, bogata i zanosna slika jedne epohe satkana od pažljivo odabranih detalja.

Petrovićeva minuciozna režija, koja se sastoji od krupnih i srednjih planova otkriva u dubinskoj oštrini duhovna ishodišta tog gotovo autističnog sveta. Sve je u toj zatvorenoj kući, ona je veliki znak epohe u kojoj su južni Srbi jedva dočekali svoje oslobođenje 1878.

Celo Borino Vranje je jedna takva hadži Trifunova bogata ali ukleta kuća, kao udaljena, podsvesna slika materice i izgubljenog raja, koja sluti ponovno rođenje. Lepa ali prigušena, gotovo klaustrofobična fotografija u ovom filmu stoji na istoj liniji, kao i scenografija koja otkriva prostorne parametre tog skrivenog sveta. Sav Bora i ceo ovaj film je u prigušenoj žudnji za slobodom koja ne zazire od greha. Naprotiv: greh je i njena sudbina.

Na toj liniji su i glumački doprinosi Petrovićevog u celini dobro okončanog preduzeća. Dragan Bjelogrlić kao hadži Trifun označava vrh jednog glumačkog veka; odmeren, uglavnom kroz diskretne nijanse, izgradio je jedan visok filmski profil - možda i svoju najbolju ulogu u karijeri. Najlepša glumica srpskog filma, Katarina Radivojević, kao Trifunova sestra Cona, caruje Borinim biserjem u punom sjaju svoje glumačke i lične zrelosti.

Preporučujemo

Kultura

0 1

MI SMO STVARNO SVET: Pravo umetničko delo o jednom umetničkom opusu visokog dometa (FOTO)

30. 12. 2021. u 16:00

Region

8 29

NOVO HRVATSKO "REMEK DELO": Ustašama pripisuju zasluge srpskih heroja! (VIDEO)

18. 12. 2021. u 12:56

Društvo

5 40

BAKIROV PROPALI OSKAR: "Aida" dokazala da od dve poluistine uvek ispada odlična laž

14. 12. 2021. u 13:31

Kultura

2 3

TV KRITIKA - UPUŠTENA ŠANSA: "Crna svadba", TV serija, režija Nemanja Ćipranić, Firefly, RTS, 2020.

05. 12. 2021. u 09:53

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije