KARIJERA SE GRADI I NA ODBIJENIM ULOGAMA: LJiljana Blagojević o glumi, Pavlu Vuisiću...

VELIKO, ugledno priznanje "za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu i njemu sličnim medijima", koje nosi ime velikana našeg glumišta Pavla Vuisića, ovoga leta ponela je popularna Ljiljana Blagojević, a biće joj uručeno tokom predstojećih niških Filmskih susreta, manifestacije koja slavi glumu i glumca.

Foto V. Danilov

O svom odnosu prema neponovljivom Paji, kako intimnom "gledalačkom", tako i profesionalnom - budući da je doživela retku čast da baš sa njim podeli kadar već na samim svojim profesionalnim počecima, Ljiljana kaže:

- Velikog Pavla Vuisića sam poznavala i imala sreću, a mogu reći i privilegiju, da budem u kadru sa njim. Prvu veliku filmsku ulogu sam igrala u filmu "Sjećaš li se Doli Bel", baš uz Paju. Prvu TV seriju sam radila sa njim - seriju "Vojnici", tada sam bila još student na FDU. Učila sam od njega direktno na snimanju. Pored toga što je bio veliki, kosmički nadaren glumac, podjednako je bio i pošten, iskren, hrabar, a pritom jednostavan čovek. Sa njim biti u kadru je bila prava svečanost. Ta energetska gromada od talenta i svega što ide uz dar, napajala je iskrenošću svakog partnera. Visoko obrazovan čovek, načitan bez potrebe da paradira sa tim, ljubio je život iznad svega. Bio je čovek koji vas je ili prihvatao, ili nije primećivao. Mene je voleo i čak mi otkrivao male tajne glumačkog zanata. Prijala mi je ta privilegija. Bio je jedini kolega kome sam, iz zahvalnosti za dobrotu kojom me je darivao, donela poklon sa venecijanskog festivala.

Mali, najmanji špil karata na svetu koji sam videla. Voleo je karte. I danas se sećam te velike snažne ruke koja je držala taj mali dar i zbunjenog čoveka, skoro nespretnog pred tom situacijom u kojoj se našao. Umeo je da mi govori: "Dovoljno je, mala, da čuješ ton snimljenog kadra i da znaš da li je on dobar. Jer ako valja ton valja i slika". I bio je u pravu jer ton valja ako imate misao, ako znate šta radite, a ne da se bavite time kako ja to radim.

Smatrate li da se gluma(c) i "umetnost glume" na pravi način tretiraju i poštuju u nas - mimo zvaničnih manifestacija?

- Umetnost, pa samim tim i gluma, uvek deli sudbinu društva u kome se nalaze. Živimo vreme senzacija, novokomponovanosti, pa mogu reći i površnosti. Vreme u kome se ne cene prave vrednosti i u kojima je novac ikona pred kojom se mole. Estrada, rijaliti programi su okupirali medije i oni se nude gledaocu kao model življenja.

Kako sami sagledavate svoj doprinos domaćem glumištu i filmskoj umetnosti? Smatrate li da ste dali, da vam je pružena prilika da date dovoljno od sebe ili da ste mogli više, bolje, češće... da je bilo dovoljno prilika?

- Gluma i pedagogija su moj posao. Kada se osvrnem iza sebe zadovoljna sam odigranim i urađenim. Još sam zadovoljnija onim što sam odbila. Hiljaditi put ću reći da se karijera gradi i na odbijenim ulogama, ne samo na odigranim. Mnogo je duži spisak tih rola koje sam odbila. O mom doprinosu govore mnogobrojne nagrade, uvek i samo esnafske. Njega potvrđuje trojac Žanka Stokić, Sergej Bondarčuk i Pavle Vuisić.

Postali ste, odista, diva, sa "Doli Bel", filmom koji je do danas sinonim za nostalgiju, na mnogo načina. Osećate li, kao glumica ili kao gledalac, nostalgiju za takvim filmskim pričama?

- Imala sam sreću da osetim šta znači kinematografija velike zemlje. Radila sam sa najvećim imenima jugoslovenskog filma. Sa Emirom Kusturicom, Lordanom Zafranovićem, Želimirom Žilnikom, Mirzom Idrizovićem, Veljkom Bulajićem... Ne može a da se ne žali za tim filmskim prostorom. Što veća konkurencija, to veće zadovoljstvo zbog dobijene glumačke šanse. Srećna sam što sam živela i radila u tom vremenu. Bile su to divne filmske priče. Naše, a zanimljive svetu. Fantastične poetike, divni glumački zadaci...

Da li kao najveću manu domaćeg filma vidite, toliko često pominjani, nedostatak dobrog scenarija ili nešto drugo?

- Ja ne mislim da postoji nedostatak dobrih scenarija. Mislim da su problem komisije koje određuju šta je dobar scenario. Mislim da su problem umreženi i povezani ljudi, da ne kažem korumpiranost, u okviru sistema - kako doći do pozicije da obezbedite sredstva za snimanje. Znam da ima odličnih scenarija. Čitala sam ih. Nikad neće biti realizovani. Morate imati neki vetar u leđa da bi vam scenario bio prihvaćen. Ili partijski ili klanovski. I onda je najlakše reći, nema dobrih scenarija. Kako to odjednom? Mi imamo odličnu školu scenarista i odlične scenariste. I mlade i stare.

Znam jer sam ih čitala.

Nedavno ste, posle poduže pauze, imali premijeru na sceni svog Narodnog pozorišta.

Odvajate li, unutar svog profesionalnog puta, taj teatarski od onog filmskog? Kako danas sagledavate svoju pozorišnu karijeru? Žalite li tu za nečim?

- Kompletan glumac mora da radi u različitim medijima. Jedni druge dopunjavaju i čine boljim. Moja nedavna premijera "Vase Železnove" Maksima Gorkog u režiji Zlatka Svibena donela mi je mnogo radosti. To je pravo, veliko pozorište sa ogromnim ansamblom na sceni. U oktobru smo pozvani na festival u Rusiju. Biće zanimljivo oslušnuti reakcije publike tokom izvođenja. A bogami i hrabro otići "mečki na rupu". Ne žalim ja ni za čim.

Sve je bilo kako je trebalo da bude. Sada kada pogledam, imala sam bogatu karijeru sa dosta crvenih datuma u smislu naslova i urađenih filmova i serija i pozorišnih naslova. Nema tu mesta žaljenju. Svaka uloga nađe svog glumca. Mene su moje uloge našle.

Deo nagrade je monografija o vama - koja je osnovna nit, po(r)uka čitaocima, za koju biste želeli da bude provučena kroz pripovest o glumici Ljiljani Blagojević?

- Da je ovo profesija maraton, a ne sprint i da je lepota u trajanju.

Šta je ono suštinsko što ste želeli da usadite svojim učenicima, studentima koje ste umetnosti glume podučavali, u Bijeljini? Koliko se (bitnog) o glumi može naučiti, tokom studija?

- Obožavam pedagogiju. Predajem u Beogradu na FSU. Trenutno vodim drugu godinu glume. Koliko ja njih učim, toliko i oni mene. Kroz njih mi je mnogo jasnija energija vremena u kom sam. Učim ih zanatu, etici i estetici. Učim ih pravim vrednostima. Učim ih da misle, da budu svoji, da cene slobodu i da se bore da budu slobodni. Jer samo slobodan čovek je srećan čovek. Samo slobodna misao može da rađa pravu umetnost. Učim ih da budu bolji ljudi i da se ne stide emocije. Ostalo je teorija.

Foto V. Danilov

Priznanje koje nosi ime drugog glumačkog velikana, naše Žanke Stokić, poneli ste poodavno. Osećate li se vi kao ma čiji nastavljač, u smislu bliskosti umetničkog senzibiliteta, pristupa glumi, vizuelnog utiska, ma čega?

- Kada sam 2012. dobila to prestižno priznanje bila sam ganuta od uzbuđenja. Velika je odgovornost poneti nagradu sa Žankinim imenom. Ta nagrada je sinonim i za tragičan život umetnika kakav je bila ona. Krcata sala sa publikom i na trećoj galeriji pri dodeli nagrade dovela me je do suza. Sve ove nagrade posebnih umetnika i ljudi kao što su Žanka, Sergej i Pavle značajne su jer neguju sećanje na njih, velike, jedinstvene i retke. I zato su još značajnije što postoje. Ostalo je nebitno.

SPASAVANjE SAVEZNIČKIH PILOTA

Kakvi su vam trenutni planovi, predstojeći projekti, na filmu, u teatru, pedagoškoj karijeri?

- Kažu - kad hoćeš da nasmeješ boga, samo nešto planiraj. Za sad znam samo da sledećeg leta snimam nekoliko dana sa Radošem Bajićem njegovu novu visokoprodukcionu seriju o spasavanju savezničkih pilota u Drugom svetskom ratu. Radujem se.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije