CRNJANSKI IZ MOG ROMANA NIJE LEKCIJA IZ ISTORIJE: Aleksandar Gatalica o svom novom romanu i izgubljenim dušama

MADA gotovo godinu i po dana živimo sa virusom korona, književnik Aleksandar Gatalica je prvi u Srbiji objavio roman o aktuelnoj pandemiji.

Foto P. Milošević

Roman "Dvadeset peti sat" dobitnika naših najuglednijih književnih nagrada, koji je objavio "Službeni glasnik", ima elemente i špijunskog, i psihološkog romana i policijske potrage. Izbačeni iz ovog sveta, ljudi zamenjeni dvojnicima prave svoju komunu u zaustavljenom vremenu, koju zovu Dvadeset peti sat. Radnja romana o izgubljenim dušama se odvija tokom svetske epidemije.

- Aktuelne teme, posebno kada imaju ovako istorijski karakter kao pandemija virusom korona, ulaze u romane nakon nekoliko godina ili decenija - kaže Gatalica za "Novosti".

- Naprosto, dok traju presudni događaji i pisci su zaokupljeni životnim temama, pa povod za pisanje na te teme nastupa tek kada se događaji malo "ohlade". Nisam, međutim, video razloga da čekam: pandemija uvodi događaje o mnogo širim temama i završava kazivanje o njima. Ona je kao neka oblanda za roman i on zbog toga dobija ne samo na aktuelnosti, nego i na ubedljivosti. Ni ovog puta se nisam ustezao da stvari posmatram dubinski i osetim kako ljudi pate. To mora da učini svaki pisac.

Roman "Dvadeset peti sat" je drugačiji od dosadašnjih. U kojoj meri ste, unošenjem fantastike, uspeli da izvedete radikalni književni eksperiment?

- Najpre, ovo je moja prva knjiga napisana u takozvanom dislociranom prvom licu. Ona se sastoji od iskaza dvanaestoro likova koji čine svojevrsnu "porotu" današnjeg vremena, ali i čitavog prošlog veka. Neki od likova govore o osnovnoj temi romana, podvajanju. Naime, kada nastupe lomovi u životima ljudi, tako glasi pretpostavka romana, kada pojedinac jedan život započne a onda, živeći u "gvozdenim vremenima", drugi nastavi, pojavljuju se dvojnici. Oni istiskuju stvarne ličnosti iz ovog sveta i ovog vremena u neki prostor gde časovnici ne rade i gde nastupa dvadeset peti sat.

Gotovo da nema srpskih romana sa temom dvojništva...

- To me je najpre privuklo ovoj temi. Potom situacija sa dvojnicima dala mi je jedinstvenu priliku da Miloša Crnjanskog, recimo, dovedem pred Miloša Crnjanskog i da čujem šta on ima da kaže. Još jedna romaneskna pretpostavka kaže: istisnuti iz ovog sveta originali vide šta se u njemu dešava, ali njih niko ne može da spazi. Tako Crnjanski u romanu komentariše povratak Miloša Crnjanskog u Jugoslaviju 1965. i tvrdi da to ne čini on nego njegov dvojnik, a to ima tragiče, ali i izvesne humorne elemente.

Mnogo likova promiče vašom novom knjigom. Pored Crnjanskog, tu su Vladimir Velmar Janković, Stanislav Krakov, Zvonimir Vučković... Zašto baš oni?

- Najpre da kažem: ovaj roman nije nikakav desničarski resentman, niti bilo kakvo "ponovno ispisivanje istorije". Nekadašnji gubitnici u Drugom svetskom ratu meni su dobri kao ljudi za koje Vladimir Velmar Janković u romanu kaže: "Dok god smo zdravi, živimo jedan život i pokazujemo snagu jedinstvenog psihološkog ega. Kada se potresemo, kada više ne možemo da svarimo svoj život, kad begom iz jedne stvarnosti usvojimo neku drugu o kojoj nismo mogli ni da razmišljamo, te nesvarene slike nas samih počinju da žive zasebni život. Pa i gore od toga. Ovi mentalni sateliti ponekada iz nekih razloga počinju da se identifikuju sa identitetom odvojene i zasebne osobe." Moglo bi se kazati, malo pojednostavljeno, da sam sve junake posmatrao kao zalutale političke životinje, bez divinizacije ili satanizacije. Nije tu reč o njihovim biografijama, već su njihove biografije iskorišćene za krajnji cilj priče. Tako čini svaki dobar roman.

Šta je za vas bio veći izazov: da predstavite likove pisaca i njihove dvojnike, ili da savladate njihove osobene jezike?

- Pa i jedno i drugo, ali kada malo razmislim: savladavanje njihovih jezika i načina razmišljanja bilo je izazovnije. Postao sam već poznat po pastišizaciji, još od knjige "Mimikrije". Ipak, pisati nečijim jezikom, kod mene nije puko oponašanje, pa čak ni puka posveta i omaž velikim prethodnicima. U pitanju je zaista neka vrsta alhemičarskog procesa, tokom kojeg zbilja osećam njihov damar i usvajam ne samo njihovu rečenicu, raspored interpunkcijskih znakova, već i njihove misli i preokupacije. Zato ti odseci ispadaju tako ubedljivi, pa mislim i u ovoj knjizi. Moja draga lektorka Nevena Živić kada je dolazila do odseka sa Milošem Crnjanskim kao naratorom najpre je brisala višak zareza, a onda ih, shvativši da je to jezik Crnjanskog, vraćala.

Da li ste na nov način, pišući o njemu, sagledali Crnjanskog?

- Svakako da. Mislim da će svim ljubiteljima Crnjanskog biti zanimljivo da vide pre svega pojavu velikog pisca u ovoj knjizi. On nije puka ilustracija, on nije lekcija iz istorije, on nije satkan od anegdota i viceva o njemu, on je, ako smem kazati, stvaran. Verujem samo u one književne procese koji za rezultat imaju stvaranje stvarnih likova, takvih da čitaoci za njih mogu da se vežu. I Crnjanski kao da je odista pobegao iz dvadeset petog sata - tu je pred nama sa mapom svojih dobrih, ali i loših osobina. Deo loših prebacuje na dvojnika i njega optužuje da se on zapravo vratio u zemlju 1965, ali i dalje ostaje onaj prepoznatljivi Crnjanski koji je tokom stvaranja i mene iznenadio svojom životnošću.

U romanu govorite i o represivnosti Titove države. Zašto su značajni ljudi iz sveta kulture, nauke, umetnosti, bili ne samo suvišni, već i proglašeni neprijateljima?

- Moram kazati da se moj roman ne bavi nikakvim istorijskim vrednosnim sudovima zbog njih samih. Upućeniji čitaoci moje proze znaju da kad moj junak nešto "gorko lamentira" on to radi romana radi, a ne zato da bi se na mojim stranicama oprao ili odbranio. Represivnost Titove države bila je evidentna, ubice koje su slali u inostranstvo da ubijaju izbeglice su bile više nego surove. Ipak, Barba Žika, profesionalni ubica i jedan od dvanaest glasova u romanu, nije tu da ovu sliku poznatu svima osnaži ili osudi, već da pokrene još jedan zamajac razvoja romaneskne radnje.

Foto Privatna arhiva

SEBIČNOST NAJVEĆI IZAZOV

ŠTA nam zapravo pokazuje pandemija i pred kakvim se izazovima danas nalazi savremeno društvo?

- Pandemija nam pokazuje da je najveći izazov današnjeg društva sebičnost. Gledanje do granice "svog mobilnog telefona" koštaće nas još dve do tri godine borbe sa kovidom 19. Kome je to potrebno? Da li oni koji "nemaju potrebe" da se vakcinišu žive sami na ovom svetu i nemaju nikog svog koga mogu da zaraze? O ovome treba napisati novi roman.

Upropastili "Ninovu" nagradu

ODBILI ste da pošaljete roman za takmičenje za "Ninovu" nagradu, koji su motivi?

- Živimo u loše vreme za književnost i za "Ninovu" nagradu. Ljudi koji vode ovaj nedeljnik nisu shvatili da je nagrada koja nosi ime njihovog lista veća i od tog glasila i od njih samih. Često se govori o lošem upravljanju javnim dobrom. Ovo je pravi primer za to, i to u dvorištu onih koji najčešće pišu o lošem upravljanju javnim dobrima drugih. Žiri koji u svom sastavu ima ljude koji nikad nisu napisali ništa duže od nekoliko strana o književnosti u kontinuitetu, jednostavno ne treba da čita moju knjigu. Ona nije njihovo štivo, a oni nisu njeni čitaoci.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije