BEDA NE DA ŽENAMA DA POBEGNU OD NASILNIKA: Mnoge su bile bez primanja, imovine i podrške, a institucije nisu reagovale

SUBOTIČANKA Ljiljana Velimirović, koju je u utorak nožem usmrtio bivši muž Robert, dvadeset treća je žena ubijena u porodičnom i partnerskom nasilju od početka 2022. Uprkos Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, gotovo da nema godine kada broj femicida ne pređe 20, a broj prijava meri se hiljadama. Od 2010. godine usmrćeno je više od 360 supruga, partnerki i majki.

Foto K. Mihailović/Z. jovanović

Od 23 stradale žene, podaci institucija pokazuju da je samo šest tražilo njihovu pomoć. To odgovara i prošlogodišnjim brojevima, koji kažu da je tek svaka četvrta žena zatražila podršku i pomoć, ali i da su nasilnici imali za sobom dugu istoriju nasilja, kao i da je neka od institucija u sistemu zakazala. Većina žena plaši se odmazde ako prijavi nasilnika ili, kako ističu, ne veruje institucijama.

Mnoge od ovih žena potiču iz siromašnih sredina, materijalno su neobezbeđene i to ih tera da ostanu uz nasilnika ili mu se stalno vraćaju pošto nemaju od čega da žive. Upravo takav je prošlonedeljni slučaj dvadesetsedmogodišnje žene, koja je živela u više nego skromnom kućerku u Zemunu, bez prihoda, zavisna od supruga D.S., čije je nasilje godinama trpela i koji ju je na kraju tukao drvenom palicom do smrti.

- Siromaštvo i alkoholizam generišu sve oblike socijalne patologije, nasilje generalno i nasilje nad ženama, i stvaraju loš milje koji proizvodi buduće nasilnike. To, naravno, nije jedini faktor. Ekonomske prilike otežavaju ženama koje su žrtve nasilja mnogo toga, pa i da odu od nasilnika i žive samostalno. Nasilje, ipak, nije ekskluzivitet samo siromašnih ljudi i siromašnih zemalja. Ima ga i među bogatima. Socijalne patologije postoje od kada je sveta i veka, a od jednog društva zavisi kako će ih "obručiti" - kaže sociolog prof. dr Ljubiša Despotović.

Da ekonomski problem žena nije redak, potvrđuje i Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra. Čak i kada se osmele da odu od zlostavljača, on im tendenciozno pravi probleme na poslu ili kod rodbine i prijatelja, gde su se sklonile, ne bi li ostale bez posla i krova nad glavom, pa da moraju da mu se vrate.

V.N.

- Sistem je spor. Mnogo vremena je potrebno da žena sudski izdejstvuje alimentaciju, a onda još toliko da okonča izvršni postupak - dodaje Macanović i naglašava da je Zakon za poslednjih pet godina ipak malo smanjio broj ubistava žena koje se obraćaju institucijama. Tamo gde dobro funkcionišu grupe za koordinaciju i saradnju na lokalnom nivou, koje čine predstavnici centara za socijalni rad, tužilaštva i policije, a često i zdravstvenih institucija - nasilja je manje. Ovi timovi svaki pojedinačni slučaj obrađuju i prave planove podrške žrtvi.

- Tamo gde nije shvaćen smisao ovih grupa i gde nema saradnje, situacija nije dobra - dodaje Macanović. - Veliki problem tužilaštvo ima sa psihijatrima, koji često ne žele da se udube u istorijat nasilja, ne žele da zadrže nasilnike na ispitivanju, ne odazivaju se na pozive tužilaštva da prisustvuju sastanku grupe za koordinaciju i daju procene da nasilnik nije opasan po druge i sebe, posle čega on izvrši ubistvo. Takav je bio slučaj sa suspendovanim policajcem u Vranju prošle godine (Marko Marković), koji je posle procene veštaka da je bezopasan izašao iz pritvora i ubio bivšu partnerku (Anu Ilić).

- Najveći problemi su ekonomska nesamostalnost žena i institucije - kaže Hajrija Ramadani, predsednica Udruženja "Hajr", koje okuplja žrtve. - Juče smo imali slučaj dve žene koje su policiji prijavile da je nasilnik prekršio sudsku zabranu prilaska na 100 metara, koja mu važi do septembra 2023. Policija je nasilniku zakazala razgovor za sledeći dan u 13 sati, ne razmišljajući šta će se desiti tokom noći i da li će on napasti ove žene.

Ona dodaje i da institucije često prebacuju krivicu jedna na drugu, pravdajući se da su im vezane ruke.

Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće, kaže da među žrtvama ima i siromašnih i dobro situiranih, da su se neke obraćale institucijama, dok druge nisu, ali da je jedna stvar u svim slučajevima zajednička - nasilnici imaju problem sa patološkom ljubomorom.

- Oni su po 10-15 godina od razlaza sa ženom ili partnerkom i dalje njome opsednuti, ne nalaze novi smisao života, nju krive za sve neuspehe i žele da je "kazne". Svoj problem ne žele da priznaju, a psihijatri su vrlo malo uključeni, pre svega jer nasilnici odbijaju odlazak u savetovališta. Posle izlaska na slobodu, oni krše zabrane prilaska i za to često ne odgovaraju, dok žene i deca moraju da se kriju da im se ne bi svetili za boravak u zatvoru - kaže Stanojevićeva.

Sudovi u Srbiji imaju različitu praksu, pa neki ljubomoru tumače kao olakšavajuću, a drugi kao otežavajuću okolnost. 

Preporučujemo

Svet

0 0

GADAFIJEV ŠATOR, BOMBE I REKORDER KASTRO: Najupečatljiviji momenti sa debata UN (FOTO/VIDEO)

22. 09. 2022. u 09:02

Poznati

0 0

GLUMAČKE MUKE Otac i sin na snimanju filma - Žika oduševio slikom iz 1990, vidite šta rade u pauzi: "Je l' vam bilo hladno?"

22. 09. 2022. u 08:50

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije