FELJTON - PESNICI REVOLUCIJE NE DIŽU, NEGO IH OBZNANJUJU: Turska i Austrija bile su protiv toga da Srbija dobije status elementarne državnosti

Napisao: Akademik Milorad Ekmečić

01. 02. 2024. u 18:00

REVOLUCIJE se dešavaju i kod nepismenih naroda, a prisustvo agrarnog pitanja kao njihove osnove u svim slučajevima revolucija u Evropi od 1789, nameće zaključak da ni kod Srba pesnici ne dižu revolucije, nego ih obznanjuju.

ФЕЉТОН - ПЕСНИЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ НЕ ДИЖУ, НЕГО ИХ ОБЗНАЊУЈУ: Турска и Аустрија биле су против тога да Србија добије статус елементарне државности

Aleksa Nenadović je bio knez tamnavsko-posavske knežine, Foto "Vikipedija"

Oni su svedočanstvo da se bure približavaju, ali nisu krivci za njih kao što sve policije sveta misle.

Karakteristika nacionalne svesti kod Srba pre revolucije 1804. jeste u činjenici da je kultura nije odgojila, niti podigla do stepena političke uzbune. Nacionalnost je večna ustanova u biću svakog naroda, u smislu kako je Fernan Brodel objasnio identitet Francuske. On je stvoren u procesu dugog trajanja, od razvoja u trajanju od četiri hiljade godina i jedne milijarde ljudi svih generacija koje su stvarale tu naciju. U tom je smislu nacija prirodna pojava, a ne što je priroda odredila antropološku, rasnu i jezičku podlogu.

I Srbi su plod sličnog razvoja u kojem su migracije i ratovi tuđih vojski igrali značajniju ulogu nego kod velikih evropskih naroda. Osnovna ustanova i okvir razvoja srpske nacije je pravoslavna hrišćanska religija i njena crkva. Ona je ancien depot   srpskog naroda. Tragična strana tog zlatnog novčića je u tome da sve što je otpadalo od religije i crkve, u isto je vreme otpadalo i od nacije i pretvarlao se u partnerske nacije, ili se asimilovalo u strane nacije. Religija ne daje mobilnu svest naroda u pokretu. Ona ne poziva na revoluciju, ali jeste stara baština na kojoj se gradi svoja država. Klasični pokret nacionalnog buđenja Srbi će doživeti tek nakon uspostavljanja osnove nezavisne države 1815, kada počne i rast srpskih srednjih klasa u meri koja se ne smatra večnim početkom, nego kvascem preobražaja u novi tip društva.

OD DRUGIH pojava i procesa koji su učestvovali u dubinskom pripremanju srpske revolucije 1804, borba za lokalnu samoupravu igra značajnu ulogu. Pored sličnih ustanova lokalne autonomije, koju imaju slovenski narodi, kao što je porodični oblik zadruge, u nekim delovima srpske teritorije plemena i bratstva, Srbi imaju i samoupravnu knežinu.

Ona nije isto što je „mmr“ kod Rusa, ali jeste nešto slično. Kao kod drugih slovenskih naroda, kod Srba takođe postoji ideološki mit o iskonskoj slobodi Srbina koji je rođen u selu, čiji orah predstavlja središte samoupravnog odlučivanja. Umesto hrasta kod Rusoa i slovenskih mislilaca u Rusiji, kod Srba je orah zauzeo to mesto. U dosta obimnoj literaturi o tome, koja je nakon Haksthauzenovog  otkrića ruske seoske demokratije 1847. procvetala sa kasnijom pojavom socijalizma posle 1872, ostaje ipak istina koju je Karl Marks u polemici sa Mihailom Bakunjinom dao u to isto vreme: seoska autonomija, „agrarna autonomija na vegetativnom nivou“ kako je naziva Marks, nije pretpostavka demokratske države, jer je uvek bila solidna osnova despotizma na njenom vrhu.

Francuska je imala porodičnu zadrugu, koja je iza revolucije 1789. iščezla. Vrlo je sličan proces u Srbiji nakon revolucije.

Smatra se da je samoupravna knežina nastala na osnovi stočarskoh katuna. Literatura i naučno istraživanje ne potvrđuju da je takva knežina nastala iz ranofeudalnih župa, što je karakteristika i drugih naroda... Zbog nomadskog načina, posebnog načina oporezivanja, katun (od canton ranog srednjeg veka u drugih naroda) imao je autonomiju u Osmanlijskom carstvu. Imao je i privilegiju da daje posebne vojne jedinice „martolozi“.

Na čelu tih knežina su bili knezovi i primićuri. Jedni su bili vezani za timar i delovali po tapiji koju dobijaju od sultana, a drugi su bili starešine - ćehaje (od kephali) koji se u nekoliko sela brinu o skupljanju poreza i povratku izbeglica.

PO ISPITIVANjU  Jovana Cvijića u Srbiji XIX veka samo je oko 20 odsto naroda bilo starosedelačko. Srbija je do 1960. bila trajno istorijsko pasivno migraciono područje. Useljenici su uglavnom stanovnici iz planinskih oblasti u susedstvu, gde preovlađuje stočarski tip društva.

Svištovskim ugovorom 1791. Srbija nije dobila autonomiju po uzoru na rumunsku pokrajinu Vlašku, koju su zahtevali srpski predstavnici toga doba. Vlaška je imala jednog vrhovnog „gospodara“, ali je autonomija bila pod zaštitom Rusije. Ni Turska ni Austrija nisu htele da Srbija ovim mirom dobije status elementarne državnosti, bez samostalne države. Umesto toga, u ugovoru 1791. prvi put je cela teritorija nazvana imenom Srbija.

Bila je podeljena u 12 nahija, sa „oborknezovima“ na čelu svake. Turske vlasti su potvrđivale ove srpske starešine. Određena je visina poreza, timarioti su vraćeni na svoje spahiluke, ali nisu mogli stanovati po selima, nego uglavnom u Beogradu. U sela su dolazili njihovi zamenici subaše. Isto tako je bilo zabranjeno da vojska stanuje u privatnim kućama. Vezir na čelu pokrajine je imao odred od 600 vojnika, ali su i Srbi imali jednu svoju vojnu formaciju. Glavna povlastica je bila zabrana janjičarima da mogu preuzimati vlast u Beogradskom pašaluku, kao što su je bili oteli u severozapadnoj Bugarskoj, severnoj i južnoj Albaniji, a za neke lokalne starešine u Bosni (kapetani) bi se moglo reći da su bili na tom putu. Za hutovskog kapetana se govorilo da je bio „poluodmetnut od sultana“.

ZAJEDNO  tim zakonom je bila zagarantovana zabrana menjanja karaktera zemljišnog vlasništva, pretvaranjem timara u privatne čitluke. Janjičari su dva puta, 1793. i 1794, pokušali da preuzmu vlast u Beogradskom pašaluku. Povod odmetanja Pazvanoglua u severozapadnoj Bugarskoj 1794. u Srbiji je bilo naređeno da se diže vojska sastavljena od srpskih seljaka. Na čelu svakog sela određen je jedan seoski knez, a na čelu deset sela jedan oborknez. Mobiliše se deset ljudi po selu, pa su Srbi stvorili jednu vojsku, najpre od osam, a kasnije od šesnaest hiljada vojnika. Nisu primali turskog zapovednika, pa je postavljen Stanko Arambašić iz Velikog Sela. Na svakih pedeset vojnika je dolazio zapovednik buljubaša, nad stotinom harambaša, a na hiljadu bimbaša. Uhvaćeni janjičarski buntovnik je izvršiocu plaćan sa četiri dukata, a njegova odsečena glava sa dva dukata. Srbi su otpočeli prave „krstaške ratove“. Srbi će izgubiti ovu samoupravu, posle povratka janjičara 1801, kada knezovima upravljaju seoske subaše.

Pored svega, autonomija i borba za njeno očuvanje je imala vrlo konstruktivne posledice za izbijanje srpske revolucije. Pre svega, osveženo je vojno vođstvo u narodu. Ako je Srbija tada imala 1.800 sela, ona je u dizanju narodne vojske 1795. morala imati i 180 oborknezova i deset puta više seoskih knezova. Jedno vreme je na čelu tih oborknezova bio i jedan srpski vrhovni knez. Od jula 1793. na čelu pašaluka je Hadži Mustafa-paša, koji je na sastanku sa oborknezovima u aprilu 1796. pristao da Srbi izaberu svog vrhovnog kneza. Izbor je pao na ćuprijskog oborkneza Petra, za koga Vuk Karadžić piše da je bio učesnik u Kočinoj krajini do 1791, da je bio „najstariji i najpametniji knez u Srbiji“.

Podaci se ne slažu i o njegovom mandatu jer se uzima da je ta odluka brzo poništena, a postoji i podatak da je ostao na tom mestu do januara 1804, kada je pogubljen. U svakom slučaju, tako velika odluka o davanju vrhovnog kneza Srbiji, menjala je do temelja njenu administraciju, približila je statutu koji su imale podunavske kneževine Moldavija i Vlaška, što je Turska u vreme sklapanja mira sa Austrijom 1791. izbegla da prihvati. Od 33 srpske peticije sultanu od 1793. do 1806. na očuvanje i povećanje autonomije odnosi se 28 peticija.

KNEŽEVSKO NASLEDSTVO

ZAJEDNO sa naseljenicima stočarima u Srbiju su stizale i njihove tradicionalne ustanove lokalne autonomije. Starešina knežine (oblasti), knez, bila je izborna ustanova. O tome pravila ne postoje. Pravo razumevanje zamagljuje istovetnost tog naziva za starešine sela, ili bratstava u Crnoj Gori i Hercegovini. U ovom poslednjem slučaju su do zakona 1851. bili nasledni. Slično kao sa nasleđivanjem feudalnih vlastelinstava, kad sultan starom držaocu uvek produžuje mandat, a posle smrti prvenstvo daje njegovom sinu, tako je i sa knezovima na čelu knežina. Oni su potpadali pod ovu tradicionalnu osmanlijsku ustanovu davanja prednosti sinovima.

 SUTRA: TAJNI POKRET ZA DIZANjE PRVOG SRPSKOG USTANKA 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

BOLJI JE OD ĐOKOVIĆA, NADALA I FEDERERA Medvedev zaprepastio sve(t), evo ko je za njega ispred velike trojke