Buđenje zaobilaznim putem

Peter Handke

19. 02. 2020. u 19:15

Буђење заобилазним путем

LAUREAT Handke na dodeli Nobelove nagrade

Ono što sam ovde zapisao namenjeno je nemačkom čitaocu, ali i onom u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, i to iz iskustva da se zajedničko detinjstvo može probuditi jedino zaobilaznim putem

KAKO je moja generacija mogla da se ponaša prema Jugoslaviji kad je, i tu je novi filozof Gliksman u pravu, za nas bio važan svet, ali na sasvim drugačijoj osnovi nego onda u Španskom građanskom ratu: kad nam je bila važna realna Evropa prema kojoj je preostala Evropa tek imala da se konstruiše. Od mojih vršnjaka poznato mi je gotovo samo okrutno, hladno ismevanje od strane Josifa Brodskog, slepo i bez nijansi, čerečenje koje kao da je izvedeno zarđalim nožem, protiv Srba, u "Njujork tajmsu", i jedan isto tako mehanički napis pun neprijateljskih i ratničkih fiks-ideja, autora Petera Šnajdera (Peter Schneider), u kome se ovaj plivajući ne uz, već niz struju, zalaže da NATO napadne zlikovačke Bosno-Srbe, članak koji se pre objavljivanja u nemačkoj štampi već mogao pročitati u "Liberasionu", a u Italiji i Španiji, gde - odrasti, biti pravedan, ne predstavljati više otelovljenje pukog refleksa na noć ovog stoleća i ne pomažući da ona postane još mračnija, krenuti iz ove noći. Propušteno? A oni posle nas?

ALI nije li, napokon, neodgovorno, mislio sam tamo na Drini i nastavljam da tako mislim ovde, pričati ovde o malim patnjama u Srbiji o nekom smrzavanju tamo, nekoj usamljenosti, o sporednim stvarima kao što su snežne pahuljice, kape, kajmak, dok s one strane granice vladaju velika patnja, patnja Sarajeva, Tuzle, Srebrenice, Bihaća, u poređenju ca kojom srpske sićušne nedaće ne predstavljaju ništa.

Da, tako sam samog sebe često pitao rečenicu za rečenicom, nije li jedno takvo pisanje bezobrazno, čak podložno sankcionisanju i zabrane vredno čime bi ovaj putopis postao na drugi način avanturistički, opasan, veoma često (verujte mi) depresivan, i saznao sam šta to znači biti "između Scile i Haribde". Nije li pripovedanje o malom (zubi koji nedostaju) pomoglo da se veliko razvodni, zabašuri, zamagli?

ISTINA, na kraju sam svaki put pomislio, ali nije reč o tome. Moj posao je nešto drugo. Zabeležiti ružne činjenice, to je u redu. Ali za mir je, međutim, potrebno još nešto, što nije manje vredno od činjenica. Hoćeš li to sad da govoriš o poetskom? Da, ako se ono razume kao čista suprotnost nebuloznom. Možda je bolje ako umesto "poetsko" kažeš: ono što povezuje, ono što obuhvata - podsticaj za zajedničko sećanje, kao jedine mogućnosti izmirenja, za drugo, zajedničko detinjstvo. Kako to? Ono što sam ovde zapisao bilo je namenjeno ne samo nemačkom čitaocu, već i onom u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, i to iz iskustva da se ono zajedničko sećanje, ono drugo, zajedničko detinjstvo može probuditi jedino zaobilaznim putem i to beleženjem određenih sporednih stvari, u svakom slučaju trajnije nego ukucavanjem glavnih činjenica.

"NA JEDNOM mestu mosta jedna daska je godinama bila rasklimana." - "Vidi, vidi, zar si i ti to primetio?"

"Na jednom mestu u crkvi koraci počeše da odjekuju."


SAUČEŠĆE Handke pali sveću na grobu nastradalih Srba na Kosovu

- "Vidi, vidi, zar si i ti to primetio?" Ili da se jednostavno odvrati pažnja svih nas od zatočeništva u neprestanom govorenju o istoriji i aktuelnostima, i to u pravcu neuporedivo plodonosnije sadašnjice:

"Gle, pada sneg. Gle, tamo se igraju deca" (umetnost odvraćanja pažnje; umetnost suštinskog odvraćanja). I tako sam, tamo, na Drini, osetio potrebu da kamenom napravim žabicu preko vode, u pravcu bosanske obale (ali nisam našao nijedan).

JEDINO što sam zabeležio na svom srpskom putovanju bilo je - pored "jebiga!", uobičajene psovke - jedno mesto iz oproštajnog pisma onog čoveka, koji je, bivši partizan kao i njegova žena, nakon izbijanja bosanskog rata sebi oduzeo život. I ovde ga beležim još jedanput, u zajedničkom prevodu Žarka Radakovića i Zlatka Bocokića, alijas Adrijana Brauera:

"Izdaja, raspad i haos u kome je naša zemlja, teška situacija u koju je doveden naš narod, rat u Bosni i Hercegovini, istrebljivanje srpskog naroda i bolest učinili su besmislenim moj dalji život i zato sam odlučio da se oslobodim bolesti i naročito patnji zbog propasti zemlje, kako bih omogućio mom iscrpljenom organizmu, koji sve to više ne može da izdrži, da se oporavi".

(Slobodan Nikolić iz sela Perućac kod Bajine Bašte na Drini, 8. oktobra 1992)

KRAJ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije