НЕМАМ МИРА ДОК НЕ НАЂЕМ ЗЛАТКА: Потресна исповест мајке војника несталог у борбама на Кошарама

Ј. ИЛИЋ

22. 05. 2021. у 10:00

УЗНЕМИРИО ме је овај потресан снимак убистава којe су починили терористи тзв. ОВК на Кошарама. Узнемирена сам већ 22 године колико не знам судбину свог детета. Читав живот не могу да се смирим.

НЕМАМ МИРА ДОК НЕ НАЂЕМ ЗЛАТКА: Потресна исповест мајке војника несталог у борбама на Кошарама

Фото Ј. Илић

Овако у исповести, за "Новости", Душанка Ацић (68) из Смедеревске Паланке, мајка војника Златка Ацића (20) који је нестао 1999. током војне акције у области Кошаре, на коти Маја Глава, уз граничну линију са Албанијом.

Води се као нестао од 16. априла 1999. године, два дана после најжешћих борби на брду Маја глава. Албански снимци, на којима су забележена тела војника, лична документа и призори са карауле Кошаре, који су се појавили недавно, његовој породици доносе и зебњу и сумњу да је и Златко ту негде, на падинама Проклетија.

- Нема мог сина, ни на овом снимку, ни нигде ево 22 године - у потресном сведочењу говори Душанка, мајка несталог војника. - Гледала сам и раније снимке тих окршаја. Горели су и небо и земља. Ни камен ту није могао да остане... Убија ме што не знам где је скончао, ни како, ни зашто.

Златко Ацић био је припадник Војске Југославије на редовном одслужењу војног рока у Ваљеву. Током бомбардовања послат је у касарну у Косовској Митровици, а потом са јединицом на Кошаре.

ОД ВАЉЕВА ДО КОШАРА

ЗЛАТКО Ацић рођен је 23. јуна 1979. године у Смедеревској Паланци. Живео је једно време у Сјеници са оцем Радославом, одакле је он пореклом. На редовно одслужење војног рока отишао је у септембру 1998. године у Ваљево. Нестао је 16. априла 1999. у борбама код Кошара. До данас његови посмртни остаци нису нађени.

- Последње писмо од сина сам добила 8. марта 1999. године. После тога, ни гласа ни трага - прича несрећна мајка.

Она каже да је Златко рањен заједно са својим водником Дејаном Митићем из Ниша који је наредио осталим војницима да се повуку. Златко је остао са Митићем који је чувао одступницу војницима. Када су га опколили терористи, водник се разнео бомбом. Његови остаци су пронађени, а о Златку се и даље ништа не зна.

Када се завршило бомбардовање, Душанка је пошла да тражи сина.

Фото Приватна архива

- Нису нам дозволили да идемо док је трајало бомбардовање. После, тражили смо га свуда. Из Ваљева су нас упућивали на команду у Крушевцу, па у Александровац Жупски. Тамо сам у Дому културе затекла пет, шест уплашених војника. Нико ништа није знао - испричала нам је Душанка.

Сина Златка видела је, каже, последњи пут у децембру 1998. године. Добио је одсуство, и дошао на годишњицу смрти своје рођене сестре.

- Моја ћерка Биљана 1997. године имала је 26 година када је отац пуцао у њу у Архиву Смедеревске Паланке, а потом је извршио самоубиство. Умрла је месец дана касније. Када смо јој давали годину дана, Златко је дошао на одсуство. Тад сам га видела последњи пут... Без оба детета сам остала за мање од две године. Она 26, он 20 година - кроз сузе прича Душанка.

СКРИВАО СЕ У ПЕЋИНИ?

ЗЛАТКОВ деда, Витомир Ацић, каже да је током потраге за унуком сазнао да је он, са водником Дeјаном Митићем, остао петнаестак километара на албанској територији, што их је коштало живота.

- Остали војници су се повукли, а њих двојица нису могли јер су били рањени. Сакрили су се у једној стени, пећини. Мислим да су ту и скончали, и зато мој унук до данас није пронађен - каже Витомир Ацић.

Иако је из другог брака добила сина, ни данас није престала бол за изгубљеном децом. Биљани на гроб може, али не и на Златков. Звали су је до сада два пута на препознавање посмртних остатака, два пута је давала ДНК. Годину дана после нестанка сина, посећивали су је из Војске. После је и то престало. Али, Душанка и даље чека.

- Не знам ни сама шта чекам. Али, чекам. Поуздам се у Бога и своју државу - поручује мајка.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)