ТАЈНА ТИТОВОГ ДНЕВНИКА: Личне списе Броза нису спомињали ни биографи, а ево шта пише у њима (ФОТО)

НАЈПОЗНАТИЈИ "титолог" Перо Симић (1946-2016), новинар и публициста, некадашњи главни уредник "Новости", пронаћи ће у архиву Југославије Титов дневник, вођен од другог дана новембра 1950. до 12. фебруара следеће године.

Фото Документација "Новости"

О постојању овог маршаловог личног исповедања ништа се није знало све до лета 2009, када је Архив Јосипа Броза Тита припојен Архиву Југославије.

Трагајући за документима и стенограмима из времена Брозовог обрачуна са либералима у Србији, са српским руководством које су предводили Марко Никезић и Латинка Перовић, седамдесетих година прошлог века, Перо Симић је у једној од архивских кутија наишао на један блокчић димензије 14х18 и на кожни роковник ширине 18, а висине 25 центиметара.

Када је прелистао, имао је шта да види. Пред њим је био дневник "највећег сина наших народа и народности". До тог тренутка, ни за Титова живота, ни после његове смрти, дневник нису помињали ни Брозови службени биографи, ни његови најближи сарадници. Готово је необјашњиво да нико од историчара није бар прелистао документа из Титове заоставштине, без којих је немогуће разумети и објаснити полувековну историју државе које више нема и узроке због којих се она распала.

Зато је Перо Симић тих спарних јулских дана 2009. био више него изненађен када је већ у првој од десетак кутија Титових личних докумената открио овај драгоцени историјски спис.

ЗАБРИНУТОСТ Тито, Александар Ранковић и Иван Гошњак, Фото Документација "Новости"

Неверица је трајала данима, без обзира на то што је све указивало на пуну аутентичност овог потпуно непознатог Титовог исповедног штива. Тим пре што је овај истраживач, који је "преорао" комплетне совјетске и Коминтернине архиве, наилазио на многобројне показатеље да први човек друге Југославије, није показивао превише интересовања за дневничко-мемоарске белешке о својим богатим искуствима.

СВЕДОЧАНСТВО Део дневника, Фото Документација "Новости"

СВОЈ дневник Тито је писао у два дела. Првих 46 страница написао је у омањем блоку, у чијем левом горњем углу сваке странице је утиснут грб Југославије, а испод њега одштампан латинички текст: "Pretsednik Ministarskog saveta, ministar narodne odbrane, Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito." А други део дневника, који има 42 рукописне стране, исписан је у роковнику обложеним црном кожом.

Тито је писао дневник готово свакодневно, а из чега може да се разуме технологија његове владавине, начин мишљења, али и многе особине и карактерне црте. Било је то у периоду када је сукоб са Совјетским Савезом и земљама источног лагера на врхунцу. На границама Мађарске, Румуније и Бугарске концентрисан је велики број совјетских јединица и, наравно, њихових сателита.

ДОГОВОР Тито са Перкинсом и Џорџом Аленом, Фото Документација "Новости"

Прве реченице у дневнику гласе: "Нисам мислио да пишем дневник, али ми свакодневна пракса све више показује да се морам примити и овог мучног посла без обзира на силну оптерећеност разним пословима. Разумије се, то ће бити пре неке врсте подсјетник који ће ми послужити за касније, према томе ћу регистрирати само неке најбитније ствари."

Тог дана, 2. новембра 1950. записује и ово: "Данас у 9.30 позвао сам на разговор генерал-потпуковнике Ивана Гошњака и Кочу Поповића. Тема разговора била је помоћ због суше која нас ове године погодила и због чега смо се обратили америчкој влади."

Тито их обавештава да му је амерички амбасадор у Београду Џорџ Ален пренео поруку из Вашингтона да би америчка влада Југославији могла дати помоћ мимо Конгреса САД "само тиме што би (председник САД Хари Труман) навео одбрамбене разлоге за Југославију, јер су посљедице суше (у Југославији) ту одбрамбену способност ослабиле".

ОПУШТЕНОСТ Тито на Брионима 1949. године, Фото Документација "Новости"

СУТРАДАН, 3. новембра бележи: "...данас први пута послије рата послао сам личну депешу једном западном шефу државе: Послао сам честитку госп. Труману, предсједнику Сједињених Америчких Држава поводом терористичког напада на његов живот, односно покушаја атентата."

Дванаест дана касније 15. новембра записује да га је тог преподнева посетио Борис Кидрич и пренео утиске са пленума Ослободилне фронте Словеније. "Каже да је национални шовинизам захватио приличне размјере не само у редовима интелигенције већ и код држ(авних) службеника. У Словенији се најизразитије испољава поновно оживљавање ситнобуржоаских тенденција и схватања. Ти елементи сматрају да је сада већ дошао час да иступају напоље."

Дана 19. новембра Тито је у лову у Бачкој. "Данас сам пошао са још три друга у лов на фазане и зечеве у Бачку. Имао сам срећу, јер сам устријелио 26 фазана и 14 зечева."

ЧЕТВРТОГ дана децембра записује: "Одржао сам сједницу Секретаријата Политбироа ЦК, уз присуство војних руководилаца Коче Поповића, Ивана Гошњака и Пеке Дапчевића. Тражио сам да се хитно предузму извјесне мјере због опасности да нас неко са Истока не изненади. Ријешили смо да се Дедиње мало расели, тј. да си неки руководиоци нађу становања на другим мјестима, а чланови Политбироа да спавају негдје на другим мјестима са фамилијама, ако дође до бомбардовања ноћу све би пострадало. Оперативни дио Генералштаба се опет премјешта ван Београда, итд."

Најзанимљивија белешка у дневнику је написана 21. децембра 1950. - шта урадити ако Совјети нападну: "Послије академије (поводом дана ЈНА) сам код мене кући (у Београду) дуго сједио са друговима Кардељем, Марком (Александром Ранковићем) и Ђидом (Милованом Ђиласом) и разговарали смо о томе шта све морамо предузети у случају напада на нас, у случају да ми не издржимо дуги рат на нашој земљи итд. Ја сам питао другове шта мисле о томе да се ми повучемо и ван наше земље са јаком армијом и да се касније са таквом и вратимо, јер ћемо само на тај начин спасити социјализам у нашој земљи. Сва тројица су се потпуно сложила, као што су се дан раније сложили Гошњак и К. Поповић."

Пет дана касније разрађује ову идеју: "у земљи водити партизански рат са 100.000 бораца. Командант Темпо Вукмановић."

Претпоследњег дана 1950. Тито пише: "Данас смо добили поуздане информације да Руси преко својих сателита припремају у првој половини 1951. године обрачун са нашом земљом."

Четири дана касније, 3. јануара 1951. пише да је одржао седницу Врховног војног савета, на коме се разговарало о евакуацији становништва и разних добара из угрожене зоне Југославије у случају совјетског напада.

У СРЕДУ 24. јануара, Тито записује: "Јучер на вечер отишао је друг Ђилас у Енглеску. Надам се да ће бити боље среће но онда када сам га слао посљедњи пут у Москву."

Дана 11. фебруара Тито не крије задовољство: "Вратио се друг Ђилас данас са пута у Енглеску. Из оног што он прича и из писања енглеске штампе види се да је тај пут и разговори са одговорним државним руководиоцима имао велики значај за наше настојање да се избјегне изолација наше земље, коју тако упорно настоје постићи наши 'пријатељи' са Истока."

Наредног дана Тито прима Перкинса, помоћника државног секретара САД, а шест дана касније у госте му стиже стари знанац, генерал Хантингтон, шеф америчке војне мисије у Титовом Врховном штабу 1944/1945. године.

"Сматра да ће говорити са (председником Америке) Ајзенхауером да нам се помогне."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације