ОВДЕ САМ СЛОБОДНИЈИ, САМО ДА СЕ ПОШТУЈЕ РЕД: Немац Ханс Хафликер већ осам година је становник Параћина и не помишља да се врати

ОТКУД жена, отуд и род - позната је српска изрека која би се најбоље могла применити на Ханса Хафликера (73), Немца са швајцарским држављанством који од 2012. живи у Параћину, у савршеној западњачкој кући.

Ханс Хафликер са својим кућним љубимцима / Фото З. Рашић

Већина Срба сања Швајцарску, а он, Швајцарац, одлучио је да живи у Србији! Рођен крај Берна, радни век провео је у Луцерну, са супругом Радом коју је тамо упознао. Пропутовао је Европу возећи камион, а кад су он и Рада стигли до пензије, скрасили су се у Параћину. Ту су, у међувремену, сазидали кућу. Нажалост, пре три године Ханс је остао без супруге, али није ни помислио да се врати у родни крај.

- Моја Рада умрла је од рака, а ја сам остао сам јер деце немамо. Овде смо заједно купили плац, кућу направили какву смо хтели. У пензији сам, што бих се у Швајцарску враћао? Баш пре недељу дана био сам тамо, обишао брата. Та посета је трајала 21 дан, па сам се опет вратио овде, кући - прича, за "Новости", времешни, а витални Немац.

СА тешкоћом бира речи јер му је српски језик тежак, иако му је жена била Српкиња. А ни осам година у Параћину није му било довољно да језик савлада. Можда је то и разлог што се Ханс не дружи баш са људима. Понекад обиђе женину родбину у Буљану. Зна како се село зове, а скоро су му била у посети деца њеног брата.

И у Србији, Ханс је остао Немац. Објашњава да је у Параћину лакше живети. Ипак, велике су разлике у поређењу са Швајцарском.

- Овде сам слободнији, радим шта хоћу. Појединац је практично без веће контроле, што је боље за човека, али ипак није добро. У Швајцарској је апсолутни ред, почев од комуналног. Кад смо дошли и почели да зидамо кућу, шокирао сам се бројем паса луталица на улицама. Одмах ми је пришао један и пошао за мном, а ја га удомио - проповеда Ханс, милујући Пуму, прелепог црног пса о ком је говорио.

НАРЕДНИХ година Ханс је још шест паса склонио са улице, а седмог чува сусед у комшилуку. После Пуме, стигли су Лаки, Блонди, Жућко, Црнко и Шврћа. Они су му сад највећа забава и целодневно друштво. Купа их, храни, вакцинише, води у шетњу. Пешака или аутомобилом. Србима замера што не воде рачуна о псима. У Швајцарској се на улици ниједан пас не може да сретне. Кад се појави неки, иде у прихватилиште, а кастрација је обавезна.

Већина Срба мисли да су Немци преозбиљни и хладни, па смо Ханса питали да ли је то тачно. По њему, само делимично. Озбиљнији јесу, навикли су на ред. Ханс сматра да Срби јесу широког срца, али имају једну велику замерку - непоуздани су.

- Увек ме изнервира што не поштују ни своје, ни туђе време. На то никако да се навикнем. Кад ми треба водоинсталатер или неки други мајстор, унапред се спремим на кашњење. Стварно то не разумем код Срба. Закажу долазак у 12 часова, дођу у два и то сматрају нормалним. Ја не сматрам, изгубио сам два сата свога живота.

Наш саговорник је одличног здравља и лекару уопште не иде. За добру кондицију може да захвали свакодневним, дугим шетњама са псима. Изводи их по пропису, на повоцу, често на Карађорђево брдо. Друга забава му је играње шаха на интернету. А ваљда ће, временом, каже кроз осмех, успети да до краја схвати српски менталитет.

ПСИ И ВОЖЊА У АУТОМОБИЛУ

МАДА није љубитељ фотографисања, на шта нам је скренуо пажњу, Ханс је прихватио да га сликамо са љубимцима у тренутку док се спрема да крене са њима у шетњу аутомобилом. Чим чују звук отварања врата гараже "на даљинац", пси дотрче и радосно сами ускачу у возило кад им газда отвори гепек. Возе се тако дуго кроз град, а заврше на периферији или на брду. Тамо им је дозвољено да се на миру истрче пре него што се, на исти начин, врате кући. Захваљујући Хансу, уместо улице, стекли су топли дом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације