У АЛИЈИНОМ КАЗАМАТУ ПРЕЖИВЕО 1.335 ДАНА: Ђорђо Шувајло, логораш Силоса, о извештају међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву

Драган Вујичић

25. 10. 2020. у 13:00

У АЛИЈИНОМ КАЗАМАТУ ПРЕЖИВЕО 1.335 ДАНА: Ђорђо Шувајло, логораш Силоса, о извештају међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву

Ђорђо Шувајло / Фото Приватна архива

НИЈЕ случајно то што је логор "Силос" у Тарчину крај Сарајева распуштен који месец после "Дејтона", 27. јануара 1996. писаним наређењем Алије Изетбеговића.

На тај дан су и Совјети давне 1945. ушли у Аушвиц. Није случајно ни што су Алијини логори током страшног рата у БиХ били размештени у Хаџићима, Храсници, Илиџи. Из тих предграђа у Другом светском рату Срби су масовно вођени у Јасеновац, а Изетбеговић нам је 1992. "Јасеновац довео на кућни праг".

Говори овако, ексклузивно за "Новости" из далеке Аустралије, Ђорђо Шувајло, који је тачно 1.335 дана, од јуна 1992. па до тог 27. јануара 1996. године, био заточеник злогласног муслиманског логора "Силос". Један од сведока најстрашнијег страдања више од 600 Срба који су прошли кроз, како каже, "овај пакао на земљи", изражава наду да ће Извештај међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву, који ће ускоро бити обелодањен, открити праву истину.

Шувајло је био међу готово 50.000 Срба који су годину дана касније из града на Миљацки отишли пут Канаде, Америке, Аустралије, захваљујући Изетбеговићу који је наговорио пријатеље из арапских земаља да им "купе визу":

Логор "Силос" у Сарајеву / Фото Приватна архива

- Ми страдалници већ 1997. били смо преко океана, а ја сам завршио на Петом континенту. Више од стотину логора за Србе у Сарајеву је било током рата у приватним кућама, вртићима, којекаквим командама и подрумима, а Међународни црвени крст их је регистровао тек можда двадесетак.

"Силос" је, сећа се Шувајло, регистрован у новембру 1992. а многи од Срба су тамо лежали од маја. Логор "Храсница", каже нам, такође страшно губилиште, регистрован је средином 1993.

- Од 350 људи, њих 100 је уморено у најстрашнијим мукама, копањем "тунела спаса":

- У ноћи 22. априла 1993. из логора "Храсница" извучено је четворо Срба који су стрељани. Нико није знао зашто. Следеће ноћи дошли су по Славишу Кривића, Данила Богосавца, Јовицу Столицу и Драгољуба Љујића. Мислило се да их воде на стрељање, али следеће јутро враћени су уморни и промрзнути. После смо од њих чули да им је то био први дан копања контура тунела, са западне стране, из Бутмира ка Добрињи.

Логораше су, сведочи наш саговорник, чували људи у црним униформама, а главни је био риђи човек који се те ноћи задржао око два сата. Имао је нову маскирану униформу и нове беле патике. Прекраћивао је време гађајући камењем копаче. Звали су га Жути. Када је отишао, људи у црном заточеницима су рекли "да су имали част да упознају Бакира Изетбеговића".

Тунел који су копали логораши / Фото Приватна архива

- И ја сам копао данима - наставља Шувајло. - Од Которца до уласка на аеродром. Тунел је био широк три, а висок два и по метра. Секли смо на Игману трупце, носили их доле, увијали их у најлон, па ископину облагали. Гладни, пребијани, полумртви...

Страшно сећање на "Силос", Игман и зверска мучења којим су били изложени наш саговорник прекида причом о како каже - човеку.

- Доктор Мустафа Пинтол на Игману, једино у шта смо гледали. Доктор, стажиста придодат је јединици страшног Зулфикара Алишпаге Зуке, крвника из Новог Пазара коме људски живот ништа није значио. Доктор је ипак примао српске логораше, писао им поштеде. Имао је грдне проблеме са својима. Зука му је у марту 1993. рекао: "Пази, појешће те мрак"!

Доктор Пинтол је 10. марта те године са Игмана сишао на пријем код Алије Изетбеговића, на договор са још три лекара "како боље организовати санитет Армије БиХ". Када су се враћали убијен је снајперским хицем на аеродрому. Муслимани су за злочин окривили Србе.

Распуштање логора "Силос" такође је било траума. Све до јануара 1996. ту је било логораша, њих још 142, укључујући и две жене - Наду Томанић и Босу Алексић. Почетком јануара, према речима нашег саговорника, 98 их је одведено и сви су мислили да су пуштени. Алија их је држао ценкајући се око територија. Тих 98 до 27. јануара било је у затвору у Храсници, а 44 из "Силоса" изгубила су наду да ће икад изаћи. На крају, по њих 44 је дошао официр војне безбедности Алијине војске и укрцавајући затворенике за Лукавицу где су чекале камере, логорашу Радету Андрићу је рекао:

- Не бојте се ништа. Благо вама. Вама су Арапи купили 50.000 виза за Америку и Аустралију да се макнете из овог јада. Нико тада није знао шта то значи.

Излаз из тунела према аеродрому "Бутмир" / Фото Приватна архива

- Огроман број нас је већ следеће године добио излазне визе и расејани смо широм света. Сведоци Алијиних злочина тако су практично нестали, на суђења никад нисмо звани. Шта смо могли да радимо?

Многима од њих, закључује наш саговорник причу са далеког Петог континета где и данас живи, жене су биле осрамоћене за време тамновања, фамилије очајне. Када су напуштали Босну нису слутили да "Алијинима неће имати ко да суди".

АСОЦИЈАЦИЈА ЛОГОРАША

- У Аустралији нас логораша завршило је 127 са фамилијама. Остало их је да живи 97. Активно у Удружењу у Сиднеју је 35. Ту је "тужна" српска Зеница и Херцеговина. Следеће године обележићемо четврт века од гашења последњег концентрационог логора у Европи. У контакту смо са "нашим Американцима и Канађанима". Ако не буде ове ковид заразе, план је да организовано дођемо на стратишта - каже Шувајло.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)