ЖЕЛЕЛА БИХ ДА МОЈА ДИПЛОМА ХРАНИ МОГ СИНА: Тијана је професорка српског која ради као таксиста и херој је града на Ђетињи

Н. ЈАНКОВИЋ

12. 09. 2020. у 13:00

ЖЕЛЕЛА БИХ ДА МОЈА ДИПЛОМА ХРАНИ МОГ СИНА: Тијана је професорка српског која ради као таксиста и херој је града на Ђетињи

Новости

ЗА Ужичанку Тијану Геровасилис (41) Србија је чула када је ова професорка српског језика, од сигурне смрти спасла своју комшиницу М. В. (69), која се закључана у свом стану отровала печуркама.

Иза срећног исхода велике драме у другом плану остала је једна нимало ведра, неиспричана и важна прича: зашто у граду који "кубури" са образованим људима, толико дуго нема посла у струци за самохрану мајку деветогодишњег Луке?

- Дипломирала сам 2004. године на Београдском универзитету. "Јурећи" посао у својој струци, са дипломом озбиљне катедре у рукама, у најмању руку сумњиви начини запошљавања оставили су ме без свог парчета хлеба. Било је тапшања по рамену, састанака који су напрасно отказивани, конкурса без правила и "дискреционих права" директора да запосле кога они желе. Свега је било, али тај папир у мојим рукама и знање у мојој глави мог сина нису нахранили - објашњава Тијана, док таксира у позајмљеном аутомобилу.

- Правдољубива сам, не трпим неправду, увек реагујем када се она дешава другима, али да правду за себе истерам до краја, то нисам успела. Занемарила сам своје квалификације, као једини родитељ свом Лукасу - Луки, одлучила сам се за рад у такси служби, за тежак и танак, али наш динар.

Деветогодишњи Лука често је Тијанин "сувозач" и пословни партнер својој мајци. Околности су такве, да би се зарадило, даноноћан рад је нужда.

Тако је Лука безброј домаћих задатака урадио, на задњем седишту жуто-црног каравана. Мало читајући "Свет око нас", мало учећи тај српски језик, мамин.

Тијанине мисли о српском језику и књижевности "прораде" тек када се сви послови обаве, када све утихне. "Прораде" и проговоре, ругајући се помало такозваном систему вредности, највише Тијани, а затим и свима нама. И онда дође нови дан. И ништа се под капом небеском, набоље променило није. Вози, ћути и трпи уз осмех. У инат свему и свима.

РАЗГОВОР ЗА ПОСАО

ТОКОМ разговора са Тијаном, сред буре пригушених емоција јер ова

ужичка професорка једноставно не зна и не жели да кука, зазвонио је
телефон. Градоначелник Ужица, др Јелена Раковић Радивојевић чула
је за Тијанин усуд. Из кабинета зову, заказан је састанак. Ове две жене,
једна је професор српског језика за воланом жуто-црног таксија, друга
је лекар и прва дама на челу Ужица у дугој историји града - сешће наредних дана и разговарати. 

Након што је у уторак по подне спасла своју комшиницу, пронашавши је у самртном ропцу, Тијана је отишла до свог аутомобила. Наставила је да ради баш као да се ништа догодило није. Велику драму споменула је познаницима, у паузама за кафу, прешавши као и сваког дана стотине километара. Све уз осмех и коментар "побогу људи, нисте међеди, па да све о шумској храни знате!" То је све. Није спомињала свој подвиг, није се похвалила на "Фејсбуку". То су, знајући какво је срце ове Ужичанке, урадили други.

"Звони" мушки и радио-станица Тијаниног таксија.

- Идем, журим. Посао, ручак, домаћи, посао, вечера, па опет посао вечерас кад Лука заспи, тако то иде... - одлази Тијана.

А људи је препознају. Запиткују како је изгледало спасавање, као да јој досађују помало, тако изгледа.

- Шта вам је, људи? Људски је, нормално је - одговара кратко.

И када се мало рашчистило, додаје Тијана:

- Знаш ли, Лука се смеши цео дан. Он је онако мушки, на маму поносан - каже.

И овде би понеко, ко није "мушко" као Лука и његова мајка Тијана, можда, мало заплакао. Али не и њих двоје.

 
КОМШИНИЦУ ОТРГЛА ОД СМРТИ

ТИЈАНА је у уторак по подне спасла комшиницу М. В. (69) која се отровала печуркама, након што је чула пригушене вапаје иза закључаних врата стана у коме је несрећна жена била. Тог дана је са другарицом Марином Станић, око 15 часова направила паузу у послу да би отишла до свог стана, што иначе никада не чини.

- Тај звук је био ужасан, попут неког утишаног вриска - каже Тијана. - Покушале смо да уђемо у стан али су врата била закључана. Дозивале смо жену, говориле да некако дође до врата и да их откључа, али су једини одговор били некакви тупи ударци из стана и пригушени "писак".

Тијана и Марина су кренуле од стана до стана, тражећи помоћ, али у то време, никога нису затекле код куће. Панично су покушавале да позову полицију, хитну помоћ и ватрогасце. Ускоро су врата разваљена. Жена је лежала згрчена на поду. Ствари су биле растурене, јер је очигледно, пре потпуне немоћи, ударала у ствари и зидове. Све што је жена успела да прозбори, било је: "Умирем, поздрави наше..."

После збрињавања на одељењу Интензивне неге, а затим и на Инфективном одељењу, М. В. се опоравља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)