ВЕЧНИ ОГАЊ У КАМЕНУ ХОМОЉА: Чудесни манастир ниче уз темеље древне Орешковице, задужбине кнеза Лазара, код Петровца на Млави

Милена МАРКОВИЋ

31. 08. 2020. у 16:00

ОГАЊ. Камен. И, вода... Огањ је вечни. Пренет из Свете земље. Камен је, хомољски, кремен. Вода је живоносна. И, лековита.

ВЕЧНИ ОГАЊ У КАМЕНУ ХОМОЉА: Чудесни манастир ниче уз темеље древне Орешковице, задужбине кнеза Лазара, код Петровца на Млави

Леп манастир у сјају који појачава упорно хомољско сунце / Фото Игор Маринковић

Ово су само богови могли да споје. Само на једном месту.

Хомољска планина надвисила село Ждрело, општина Петровац на Млави. Слике и звуци нетакнуте природе. Лепота неописива.

Овде, у оази, где се гнезде птице да од људи сакрију своје малене, а срне им препрече пут, ниче чудесни манастир, јединствен у Србији. Храм коме су "све лепоте света замењене једним лепим и прекрасним Христом". Манастир у коме се ради и учи по правилима јерусалимске Свете земље. Онако, како су, а мало се о томе зна, у наслеђе и завет Србији још у четрнаестом веку оставили монаси са Синаја. Они су овде долазили и о томе и данас сведоче испоснице у хомољским врлетима. О томе су "Новости" прве објавиле причу из пера нашег колеге Бориса Субашића.

Како смо се, ми, упутили на ову адресу, којој приступају само - судбином призвани.

- Добро нам дошли, чекамо вас - казала је у журби игуманија манастира Екатерина.

Дочекала нас је у подножју храма. А, то је четири километра од светиње, где се завршава пут, а настављамо разрованим макадамом.

- Много посла имамо, али, стижемо - као да се правдала.

МОРА ДА СТЕ НЕКО ЗЛАТО НАШЛИ

У МАНАСТИРУ папрено плаћају раднике. Свесни су да је мало мајстора који могу да одговоре изузетно захтевном пројекту. Њима би, наравно, могли да помогну и они, без заната. Добровољним радом. Мало је оних који се јављају.

- Ми зидамо, свако мало дођу они и питају: видимо зидате... Мора да сте нашли неко злато. Шта ћемо, смејемо се - прича мати Екатерина.

Хомоље, из кога израња велелепни манастир, одавно је, па и сад, велика мистерија. Овде се стално трага за неким златним полугама.

- Мислим, када бисмо се у добру ујединили, као трагачи за златом, и помогли изградњу овог храма, можда би свако од нас нашао неку златну полугу - говори игуманија. - Није злато само оно што имаш у руци. Злато је најсјајније када га имаш у срцу и души.

Млада. Лепа. Образована. Мудра. Прича само оно што је важно да остане у уху саговорника. Такво је монаштво, данас.

Има тридесет девет година. Замонашила се у Јерусалиму, у манастиру Свете Екатерине, чије име носи.

Слушамо причу, као увод у сусрет са манастиром чији је старешина... А, у причувци пулсирају питања: одакле овој младој жени оволика снага и воља да се определи за монашки живот? Да своју младост веже за цркву. Своју једину породицу. Ћутимо. Поучени смо из искуства и сусретања са монаштвом. Годинама уназад пратимо њихове животе у најтежим искушењима. И трагедијама с којима су суочени монаси косметских манастира.

- О, навикли смо - одговара. - Ово је још добро. Замислите како је, кад навале снегови. И сад бих могла да заплачем кад вратим слику: други дан Божића, одавде према манастиру грца снег старина. Носи торту. Каже: знам да не можете да макнете, па сам пропртио пут и донео вам дар. Да знате да сте овде део нас.

Ћутимо. Промичу борови. Протежу се ливаде. Шарене цветови. Глогиње савиле стабла. Дивље купине заиграле, своје друго коло.

- У овој, још нетакнутој природи, има лека за све болести - говори, успут, игуманија. - Ми прилазимо биљки као човеку. У нашој манастирској радионици, сваким даном, све више упознајемо снагу сваке биљке. Мени је то дар мојих предака који су се, вековима, бавили тајнама природе. Ето, тако се људи јављају, обрате се за неки рецепт, ми помогнемо, а они помогну манастиру.

Још има времена да уђемо у тајне, али, не сасвим. И, ево нас пред капијом манастира. Пред нама се извија храм. Сијају куполе и крстови. Огроман, чудесан храм о коме ћемо, касније, сазнати да испод слике, за лаике, има још две цркве, под земљом. Надземна је посвећена Светој Тројици. Испод су цркве Светих апостола и Свете Катарине Синајске.

КАД БИ СВИ СВОЈ КАМИЧАК ДАЛИ

ИЗ манастира који настаје, ником никада није упућен ниједан позив за донацију, како би овај храм вере Христове био завршен. Монаштво се сналази, како уме. Али, људи добротом дарују и, кад би сви, само свој камичак даровали, ово чудесно место било би под кровом.

- Битно је да млади људи схвате да је најважније: повратак вери је и повратак самоме себи - каже игуманија Екатерина. - И, што још могу да поручим, да природа, сада узбуњена, такође тражи да јој се посветимо. Тражи да јој се вратимо.

Скеле. Радници. Камен. Машине. Све, као да се, сад, управо сад завршавају радови.

- Да вам прво покажем темеље задужбине Кнеза Лазара - води нас неколико десетина метара испод чудесног храма, који израња, игуманија Екатерина. - Ово су остаци темеља на којима је он подигао малени храм. Захвалност овдашњим људима који га нису издали и с њим кренули у Косовски бој. Наша је жеља да обновимо овај малени храм. Спојимо векове, трајемо на темељима Лазаровим.

Белег на некадашњим темељима је дрвени крст, освештан на Голготи. Изнад је манастирски конак, иза, радови у изградњи новог... А, узбрдо, чудесно леп манастир у сјају које појачава упорно хомољско сунце. Оно ће му, и током ноћи, кад се смири дан, да остави светло. До јутра, кад јутрење почиње.

Улазимо у манастир. Пред нама све, као да смо у неком јерусалимском храму. Прикази Христове голготе само су најава за све што ће овај храм, кад буде завршен, приближити осећај присуства Христовој земљи. Заиста је такав осећај, већ сад.

Вечни огањ пренет из Јерусалима, у свим кандилима, пламти. Отуда га је пренео јеромонах Душан, овдашњи. Седам година, како каже (неће да замери ако му придодамо да је луча Хомоља) провео је у Светој земљи. Истраживао је пут синајских монаха који су, у испосницама око овог манастира налазили смирај и завршавали свој, земаљски пут. Јеромонах Душан је 1998. године покренуо изградњу ове чудесне светиње у Хомољу. Његова је прича, као и овај манастир, читава енциклопедија. Ризница знања коју, ни докучили нисмо.

 Фото Игор Маринковић

- Овај манастир подижемо да младе људе вратимо извору вере - поручује јеромонах. - Да их вратимо нашим исконским вредностима. Породици. Да дођу, упале свећу на вечном огњу и уграде свој камичак вере - говори нам.

Сатима стојимо. Умор не осећамо. Ко зна колико би потрајала та прича, да звона нису најавила, вечерње.

- Морате да се послужите. И, ручате - каже игуманија после више сати, колико је протекло да се одавде понесе тек делић приче о синајским монасима који су, због вере, овде уписани као подвижници. Ко жели да је чује, ово свето место неће му бити далеко, ни недостижно.

- Ово је да понесете за пут - износи корпу воћа игуманија Екатерина.

Под старим дудом, између новог, синајског манастира који израња на хомољском камену и белега кнеза Лазара, растајемо се. Сви у нади да ћемо се, убрзо, окупити када звона огласе литургију освећења.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)