НЕ МОГУ ДАЉЕ ОД ДВОРИШТА: Зорица Вучковић без ноге и плућног крила, сама у страћари годинама чека боље дане

Ј. Ћосин

15. 08. 2020. у 13:00

НЕ МОГУ ДАЉЕ ОД ДВОРИШТА: Зорица Вучковић без ноге и плућног крила, сама у страћари годинама чека боље дане

Фото Ј. Ћосин

ИАКО је пре неколико година уз помоћ донација, али и општине Сврљиг добила нову кућу, тридесетогодишња Зорица Вучковић, која је у детињству због болести остала без ноге и плућног крила, потпуно сама, изолована од света, живи у страћари у селу Драинац у нехуманим условима, јер нови дом који је прекрила влага и буђ, и даље чека на струју и воду.

Због тога Зорица и осам година након што јој је кућа изграђена, живи у страћари која има два собичка. Ова несрећна девојка остала је без мајке са три и по године, а без оца пре седам. У 13. години је остала без ноге која јој је одстрањена јер јој се, после безазлене повреде у школском дворишту, инфицирала рана. Отац је није на време одвео лекару, а када је инфекција узела маха, завршила је на клиници у Београду, где су једино могли да ураде ампутацију и тако девојци спасу живот.

Само три године касније, поново је морала под нож. Доктори су били приморани да јој одстране једно плућно крило када су открили да болује од малигног тумора. До пре неколико година о њој је бринуо отац. Живи од социјалне помоћи, сестре је више не обилазе, као ни родбина. Међутим, она је пуна оптимизма и не одустаје од борбе, а ту су и добри људи који помажу колико могу.

- Тешко се крећем, плашим се да ли ћу негде да паднем, и због тога ми је једино жао, што не могу даље од свог дворишта. Ја сам јак борац у животу и идем само напред, иако идем на три ноге, са протезом и штапом. Живот ми је био тежак, након смрти мајке, као мала, изгубила сам се, што је оставило последице по моје здравље. Радовала сам се новој кући, али не смем да се преселим тамо због плућа, јер има доста влаге - прича нам Зорица.

Фото Ј. Ћосин

Да Зорица иоле нормално живи, не треба много. Потребно је мало, да се изолује од влаге и да се уведу струја и вода. Али и толико, ова жена сама не може јер нема пара. У овом крају Драинца, Зорица и бака Станислава једине су мештанке. Ко коме више помаже, ни саме не могу да се договоре, али једна без друге, како кажу, не би могле.

- Ја сам јој помагала откад је била мала. Напаћено дете, много се мучило кроз живот, али она је тако весела, насмејана, човеку греје душу - каже, за наш лист, бака Станислава Глигоријевић.

РАДОВАН ПОМАЖЕ

КОЛИКО може, помаже Нишлија Радован Цветановић.

- Већ седам година се борим да помогнем, да она добије неку помоћ, да јој се среди та кућа па да може да се пресели. Ја немам своју породицу, родитељи су ми умрли, тако да сам решио да Зорици помогнем, јер сам чуо за њен тежак живот. Она је дискриминисана и у селу, од родбине и мештана, једино јој та бака помаже. Муку је мучила и са неким рођацима који су је годинама малтретирали, све док то нисам пријавио полицији. Позовем и санитет да дође да је вози кад треба да иде у болницу на контролу, донесем им намирнице јер ни она ни та бака не могу да се крећу превише - говори нам овај Нишлија.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)