ПОСЛЕ ПОЖАРА, АЛАРМ ЗА ДУШАНОВ БАРЈАК: Репортер "Новости" на Хиландару, где се приводи крају реконструкција (ФОТО)

Милан Бабовић

26. 09. 2021. у 08:00

ИЗНАД излизаног и увијеног мермерног прага, преко којег је пре осам векова у глуво доба прешао онај што је зарад вере презрео дворе и порфиру, исплетена је скела. Са ње висе ногавице умрљане фарбом, која се поодавно закорела.

ПОСЛЕ ПОЖАРА, АЛАРМ ЗА ДУШАНОВ БАРЈАК: Репортер Новости на Хиландару, где се приводи крају реконструкција (ФОТО)

Фото П. Митић

- Још мало и готово - седећи, одозго са дасака, одговара нам Драган Ристић, кад смо се примакли. Пажљиво кистом додирује трепавице Мајке Божије, да је не натруни. Уперио рефлектор у њено нежно лице, које је под његовим четкама поново синуло као оне ноћи када је млади Растко Немањић ударао на затворену капију Хиландара.

- Кад се све сабере, било ми је потребно месец дана да завршим - говори нам Призренац, спретни конзерватор, чије руке оживљавају древни приказ на улазу у светињу, која се стрпљиво опоравља од катастрофалног пожара из марта 2004. године. Две недеље после српске царске лавре гореле су и цркве на Драгановом и нашем Косову. Не поновило се.

Отима се центар српске духовности. Доста је тога урађено (око 80 одсто) и опрезне процене су да ће обнова онога што је ватрена стихија уништила бити готова до краја 2022. Братство је охрабрено и одлуком државе и председника Александра Вучића, који је овде боравио на Божић, да издвоји додатни новац за завршетак реконструкције.

- Предстоји нам обнова Дохије и Игуменарије. Радови ниједног тренутка нису стајали, чак ни у време пандемије. Баш као и код нас у Србији, и овде се осећа недостатак обучених и квалитетних радника. То многи данас виде када у свом стану желе да ураде неке занатске радове, а камоли на изолованом и далеком месту какво је Света Гора - каже нам Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландар.

Пратимо овог енергичног човека по порти којом су ходали и Стефан Немања и многи други знаменити Срби. Показује нам руком докле су стигли ватрени језици страшне мартовске ноћи:

- Пожар је букнуо у Игуменарији. Гоњен ветром почео је да се шири по објектима спојеним крововима. Планули су убрзо суседна Дохија, Велики конак, Бели конак.

Срећом, ватрена аждаја устукнула је пред кулом Светог Саве и ризницом. Да опомене, ваљда, Србе, да је у прах могао да оде њихов духовни и културни ДНК, да се пепелом затрпају наши кораци у стопама Немањића.

Но, и без игде ватре, непроцењивом благу и даље прети опасност. Не морате да будете музеолог илити заштитар културне баштине, па да се не следите када вам, рецимо, предусретљиви домаћини из обичне металне фиоке извуку Повељу Стефана Првовенчаног. Дакле, наше име и презиме на извол'те мољцима. Не можете остати равнодушни када чујете да је крсташ, барјак цара Душана, који је Силни оставио хиландарском братству по освајању Сера 1345. године, малтене у дроњцима и да нема ко да га рестаурира?! Ремек-дела попут икона Богородице Путоводитељице, пред којом се упокојио Стефан Немања, или Исуса Христа Спаситеља, држе се у неадекватним условима: без одговарајуће температуре и размене ваздуха.

Не криви овде нико ни црнорисце, ни Задужбину. Криви смо сви ми, јер ће нам, не учинимо ли нешто, гриње и влага појести историју.

А воља да се нешто уради довела је средином недеље на Атос заменика градоначелника Београда и његове сараднике. Весић и игуман Методије договорили су се за тили час. Престоница ће за обнову манастирске ризнице и изградњу депоа издвојити пет милиона евра и планирано је да радови почну најраније на јесен 2022. године.

- Прихватили смо са радошћу иницијативу Града Београда да се подигне депо и реконструише ризница. Охрабрени смо и досадашњим успешним радовима и додатном помоћи коју је обезбедио председник Вучић. Постоји изрека да се у манастиру послови никада не завршавају, али сам уверен да ћемо све ове подухвате привести крају. Добили смо нову снагу - задовољан је игуман Методије.

Овај стасити Чачанин који је при крају студија поцепао индекс Електротехничког факултета, не би ли био ближи Господу, каже нам да тренутно Хиландар броји 55 монаха. Осетно је, вели, мање мирјана, који их сада рађе походе због короне:

- У 2019. смо имали 17.000 ноћења, а сада је та бројка далеко мања. Због епидемиолошких мера дозвољена је посета до десет особа.

Мења се све, па и живот у Хиландару. Уместо пратећи жишке из петролејке које су попут свитаца у летње месеце секле помрчину, извањци сад пут до Саборне цркве у средишту порте траже лампом из мобилног телефона. Додуше, једино му је то и сврха, пошто у светињи нема домета.

Тешко да би се данас у Хиландару нашао неки нови монах Арсеније, који би питао неког новог Матију Бећковића "Је ли умро Васко Попа?", прекидајући тако сопствени завет ћутања. Јер, и до Божијих угодника данас много брже долазе вести из спољашњег света. У библиотеци постоји сигнал за интернет, а и у келијама се одавно не спава на слами, како су раније волели да карикирају "тврди прогресивци".

- Нове технологије су ту само да послуже нашој мисији, а не да саме по себи буду битне - појашњава нам игуман.

Смештај у конацима је на нивоу хотела са три звездице. Све је чисто и затегнуто. Но, топла постеља се напушта врло рано. Већ у 2.30 се оглашавају клепала и зову монахе на припрему службе.

Не прође много и већ се око крстионице и грана горостасних кипариса заројише разни нагласци: од Плитвица, Сомбора, Ужица... По древном камењу као по памуку опрезно гази и архитекта Бане Вујиновић. Пројектовао је манастирску винарију. Сваке године из Њујорка по неколико пута дође у лавру да душу оплемени. Основао је фонд у САД за помоћ Хиландару.

То је тај паралелни универзум омеђен бедемима што подигоше Немањини витезови који међу првима примише постриг. Питамо се на одласку како ће се ова кошница Божјих слугу суочити са трећим миленијумом? Хоће ли истрајати под бучним и незналачким притиском извањаца секулариста? Може ли и даље бити уверљива алтернатива надолазећем материјализму? Са тим дилемама се растајемо од наших домаћина, које смо за само једну ноћ примили у своја срца као најрођеније. Али и са чврстим уверењем да ћемо им се сигурно враћати. Ако Бог да.

МОЗАИК ЗА МЕТОХ

УЗ српску лавру свила се и мала колонија уметника конзерватора. Смештени у контејнерима, надомак светиње, они свакодневно пркосе оштром зубу времена.

- У последњих шест година рестаурирали смо више од 160 икона - каже нам Владимир Булајић, руководилац екипе Републичког завода за заштиту споменика.

Њега и његове колеге затекли смо погнуте над великим мозаиком Светог Саве који стрпљиво састављају и спремају за улазна врата хиландарског метоха Каково.

И ЧЕХ МЕЂУ БРАЋОМ

ИСПОД риђе браде излетеше речи које нису српске. Крепак млађи монах обраћа се старијем мушкарцу, који му веома личи.

- То је Козма. У Хиландару је скоро деценију. Стигао је из Прага. Ово му је отац. Дошао да га посети - открише нам домаћини.

Игумана смо питали да ли ово време општег људолома, грамзивости и пандемије утиче на то да се повећа број искушеника:

- Број је уобичајен. Сама одлука да се неко замонаши није само везана за друштвене трауме и личне ломове - каже старешина Хиландара, наводећи да су међу братством имали и Бугарина, Грузина и Немца.

У КЕЛИЈАМА ЦЕНТРАЛНО ГРЕЈАЊЕ

САМО да се не понови 2004. То, засигурно, као молитву изговарају и они који дођу и који никада нису крочили у Хиландар.

- Више неће бити пећи у келијама, јер је управо једна таква, као и неадекватно одржавање димњака, вероватно проузроковала пожар. Сада је такав ризик избегнут, пошто смо поставили котларницу изван манастира, а у келијама и конацима ће бити централно грејање, а не индивидуална ложишта. Такође, опремљени смо савременим алармним системима - испричао нем је инжењер Драгомир Кривокућа, који практично живи на Атосу, и дешавало се да кући не иде по осам месеци.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)