ЛАЗАНСКИ ОТКРИО ДЕТАЉЕ САСТАНКА: Човек из америчке амбасаде ми је рекао ове речи, а после тога је почео крвави рат и распад Југославије!

Novosti online

12. 04. 2021. у 15:20

У "ПОЛИТИЦИ" је објављен ауторски текст амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији, Његове екселенције Мирослава Лазанског

ЛАЗАНСКИ ОТКРИО ДЕТАЉЕ САСТАНКА: Човек из америчке амбасаде ми је рекао ове речи, а после тога је почео крвави рат и распад Југославије!

Фото: ЕПА/Новости архива/илустрација

Текст преносимо у целости:

Више од 40 година био сам новинар који се искључиво бавио спољном политиком и војним односима у свету. Односно, нисам прошао класичну новинарску школу, по којој новинари почињу каријеру праћењем цена на пијаци до проблема синдиката и унутрашње политике. Сретао сам се и разговарао са разним министрима, председницима, генералима и маршалима, дипломатама широм света, и југословенским и страним. Био сам на разним дипломатским пријемима и коктелима и моје виђење модерног дипломате, дипломате за 21. век сигурно одудара од класичног схватања дипломатије. Када сам 1981. године полазио у Багдад да извештавам из ирачко-иранског рата, претходно сам отишао у Југословенско министарство спољних послова у Београду, чисто онако да се јавим да идем у Ирак. И у том министарству ми је један наш дипломата, тада шеф Одељења за Блиски исток, тронутим и озбиљним гласом саопштио да у подручју где идем влада рат, да се тамо пуца и да се гине. И ништа више. Био сам згранут, заправо сам се запитао што сам уопште и свраћао у то министарство. Када сам у пролеће 1983. био у Вашингтону отишао сам, наравно, у југословенску амбасаду. Примио ме је тадашњи наш амбасадор Будимир Лончар којег уопште није интересовало зашто сам дошао у Вашингтон и шта ћу из Вашингтона да извештавам већ га је занимало моје виђење унутрашњополитичке ситуације у Југославији и међусобни односи наших политичара. И све то уз његов полутихи и озбиљан глас, тронути тон, јер светска је ситуација врло тешка и неизвесна. Из чега сам закључио да се друг Буда Лончар очито спрема за неку другу функцију. И заиста, по повратку из Авганистана 1988. године имао сам случајни сусрет са другом Будимиром Лончаром, тада већ министром спољних послова СФР Југославије. Рекао ми је опет озбиљним и полутихим гласом да у новинама чита моје текстове из Авганистана и да се не слаже са мојим тезама и размишљањима о догађајима у тој земљи. Упитао сам га да ли је био у Авганистану. Наравно, није био, али је одговорио да он као министар има најбоље информације о Авганистану. Из чега сам ја онда закључио да већина дипломата воли да говори полако и полутихо, озбиљним гласом вребајући сваки моменат када њиховом саговорнику попусти пажња у слушању и да

многе дипломате, па чак и министри спољних послова, немају увек и праве информације. И тада сам схватио да је дипломатија, заправо, јако тежак посао. Морате најчешће да више слушате него што говорите, мада са стицањем искуства та формула и није тако обавезујућа, морате да увек будете озбиљни и забринути због, забога, ситуације у свету, да будете љубазни и учтиви, да пазите на протокол, али да ипак будете флегматични, резервисани, дискретни и стрпљиви. По мом мишљењу, модеран дипломата треба увек да говори истину тамо где је то очигледно, да буде тачан, смирен, пријатне нарави, скроман и лојалан. По Николсоновој дефиницији, модеран дипломата треба да поседује интелигенцију, знање, способност добре процене, обазривост, гостољубивост, шарм, марљивост, храброст и тактичност. Знање и добре процене врло су важне у дипломатском раду, посебно добра процена оног што чујете од саговорника.

Фото: П. Милошевић

За илустрацију, ту је већ познати случај разговора америчке амбасадорке у Кувају, Ејприл Глеспи, са председником Ирака Садамом Хусеином. Ирак и Кувајт су имали дугогодишњи спор око нафтних извора у пограничном подручју, спор је ескалирао у пролеће и лето 1990. године. Багдад је тврдио да Кувајт тзв. косим бушењем црпи нафту са ирачке територије. По Тарику Азизу, ирачком министру спољних послова у то време, америчка амбасадорка није тражила пријем код Садама Хусеина већ је он хтео да она пренесе његову поруку председнику Џорџу Бушу. Тарик Азиз је касније тврдио да је тај разговор био рутински. Ипак, мени су Ирачани 1994. у Багдаду рекли да је америчка амбасадорка Ејприл Глеспи, заправо, рекла Садаму Хусеину „како нафтни спор Ирака и Кувајта не занима превише Вашингтон и да је, уосталом, Кувајт некада био само 16. провинција ирачког царства”. Погрешно схваћена реченица америчке амбасадорке, америчка замка или не, тек ирачка је војска ушла у Кувајт 2. августа 1990. Уследиле су резолуције УН које су осудиле ирачку инвазију Кувајта, где је затражено да ирачка војска напусти Кувајт. Багдад то није учинио и 15. јануара 1991. уследила је операција „Пустињска олуја”. Резултат је познат.

У предвечерје распада СФР Југославије из Вашингтона су у Београд долазили амбивалентни ставови Стејт департмента око кризе у Југославији. Портпаролка Стејт департмента Маргаре Тутвајлер дословно је рекла „да су САД против било какве употребе силе, или заплашивања у блокирању демократских промена и да су против наметнутог недемократског јединства земље, али да истовремено ни у ком случају не охрабрују нити награђују сецесију”. После те изјаве, у мом тексту у „Политици” поставио сам питање шта значи да су САД „против”. Је ли реч о новој појави ограниченог суверенитета других држава по америчком критеријуму? Или је можда Југославија извршила агресију на Кувајт, па су САД „против”? Дипломатски је био и врло интересантан термин „наметнуто недемократско јединство”. То је тада доста личило на једну другу изјаву из Вашингтона, где је речено „да су САД свесне да није могућ распад Југославије без крви, али да су истовремено САД против насилног очувања јединства државе”. Тада сам се први пут суочио са термином „наметнути недемократски распад” и запитао се зашто се сецесија неће награђивати и охрабривати, док ће САД истовремено бити „против наметнутог недемократског јединства”. Зашто се за једну опцију узима категоричан став „против”, а за другу „нећемо вас наградити”? Другим речима, Вашингтон је енергично био против употребе федералне силе, односно ЈНА, али је свесно игнорисао употребу силе на републичком нивоу, а то су тада биле снаге Територијалне одбране.

Тадашњи саветник за политичке послове у амбасади САД у Београду, господин Луис Сел позвао ме је на кафу после тог мог текста у „Политици”. Покушао је да ми објасни све слојеве и нијансе америчке спољне политике похваливши референдуме о отцепљењу северних република од Југославије као демократску тековину. После неколико дана Луис Сел је премештен на важну дужност у амбасаду САД у Москви, а југословенско друштво ушло је у грађански рат. Помислио сам, чим је Луис Сел хитно отишао за Москву, то неће бити добро за СССР...

Пример манипулације међу дипломатама је и случај обраћања пензионисаног америчког генерала Колина Пауела, као државног секретара САД пред Саветом безбедности УН у предвечерје новог напада на Ирак у марту 2003. године. Колин Пауел је тада у Савету безбедности махао некаквом бочицом у којој је, наводно, био ирачки бојни отров и показао слике „ирачке покретне лабораторије за производњу бојних отрова”. И све то у циљу да се Багдад оптужи за илегалну производњу оружја за масовно уништавање. Фотографије „ирачке покретне лабораторије за производњу бојних отрова”, фотографије са којима је Колин Пауел махао у Савету безбедности, представљале су стари совјетски камион за деконтаминацију. Ја сам одмах, после неколико дана, о тој манипулацији написао текст у мом листу „Политика”. Но, неколико година касније Колин Пауел је у својој књизи признао да је тада на седници Савета безбедности УН свесно изнео неистину и да је предочио лажне доказе. Али рат против Ирака у марту 2003. већ је био завршен.

Фото: Принтскрин

У историји дипломатије имате и случајеве погрешног превода неког саопштења, или погрешне интерпретације неког саопштења. Савезничке силе су у Поздамској декларацији 1945. године упутиле Јапану позив на капитулацију. Јапанска влада је одговорила својим саопштењем у којем се спомиње реч „мокусацу”. Јапанци кажу да та реч значи „примљено к знању”, али да су ту реч преводиоци у САД превели као „игноришемо”. И неки јапански историчари тврде да су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки бачене у августу 1945. биле управо последица погрешно преведене речи „мокусацу”. Наравно, то је прилично поједностављено виђење разлога бацања атомских бомби на Јапан у августу 1945.

У данашње време брзих комуникација, интернета и „Твитера”, може се поставити питање улоге савремене дипломатије. То опет зависи од земље до земље, њене економске и војне снаге, укупног утицаја у свету. Неки државници директно међусобно и усмено комуницирају, савремена технологија обезбеђује апсолутно заштићене системе комуникације, некада је потребна хитна акција и реакција и нема се времена за писање нота. Сигурно јесте да развој комуникационих технологија смањује улогу класичне дипломатије. Истина не увек и не у свим приликама, али тај тренд постоји.

И на крају, постоји и бродска дипломатија, јер је још Кромвел рекао „да нема бољег амбасадора од ратног брода ваше земља у страној луци”. Историја дипломатије познаје неколико сусрета државника на ратним бродовима: 1905. године сусрет цара Николаја и цара Вилхема на јахти цара Вилхема, или 1807. године између Наполеона и цара Александра на једном сплаву поред Тилзита, састанак Рузвелта и Черчила 1941. године на ратном броду крај атлантске обале САД, или састанак Рузвелта са краљем Фаруком, царем Хаиле Селасијем и краљем Ибн Саудом на једном америчком разарачу у египатским водама. Шампион бродској дипломатији био је несумњиво председник СФР Југославије, маршал Тито, који је на броду ратне морнарице „Галеб” имао десетине дипломатских сусрета на највишем нивоу. Вероватно последњи сусрет у 20. веку, који је требало да буде и бродска дипломатија, био је састанак америчког председника Џорџа Буша с совјетским лидером Михаилом Горбачовом, који је требао да се одржи наизменично на америчкој крстарици „Белкнап” и совјетској ракетној крстарици „Слава” у децембру 1989. године у водама Малте. Ипак, олуја која је тих дана беснела тим подручјем спречила је састанак на ратним бродовима и самит је одржан на копну.

Имао сам тада утисак да је Малта 1989. била својеврсна Јалта 1945.

Изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији

(Ауторски текст амбасадора Србије објављен је у часопису „Дипломатска служба и пракса”, чији је издавач Дипломатска академија Министарства спољних послова Руске Федерације)

(Политика)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)