ВОЈСКА МЕНАЏЕРА

Филип Родић

07. 03. 2021. у 09:56

ВОЈСКА МЕНАЏЕРА

Приватна архива

У БЛИСКОЈ прошлости имали смо пример који би власти Србије, али и њени грађани, требало да озбиљно анализирају и из њега извуку поуке.

Ради се о сукобу између Азербејџана и његове отцепљене територије познате као Нагорно Карабах, односно Арцех, како је називају јерменски сецесионисти. Укратко, Азербејџан је уз (индиректну) помоћ Турске покренуо војну операцију за враћање отцепљене територије, а Арцех се, уз асистенцију Јерменије, бранио. Резултат вишемесечних борби био је крах јерменских снага, а потпуни дебакл спречен је снажном дипломатском интервенцијом Русије. Овај сукоб само је наставак првог рата, започетог 1988. и окончаног 1994. године, али тада је исход био потпуно другачији - јерменске снаге однеле су одлучујућу победу и успоставиле контролу над значајним деловима територије Азербејџана. Отад до офанзиве из 2020. било је бројних кршења примирја, а напетости су биле константне.

ТОКОМ готово три деценије замрзнутог сукоба, Јерменија и Азербејџан развијали су се у супротним смеровима. Јерменија се концентрисала на "демократизацију" и приближавање Западу, што је било овенчано неколиким (обојеним) револуцијама и актуелни премијер Никол Пашинијан на власт је дошао управо на крилима једне од њих. Азербејџан, с друге стране, у том периоду воде два ауторитарна лидера. Први је Хајдар Алијев, од 1993. до смрти 2003, а потом његов син Илхам Алијев. Њихову политику одликује балансирање и успостављање добрих односа и са Западом, и с Русијом, али и с Турском, коју у овом контексту треба издвојити из НАТО. Тридесет година радили су на економском и војном јачању своје земље, не обазирући се превише на питања људских права и демократије. Ово су, најкраће речено, услови који су довели до потпуног преокрета у јерменско-азербејџанском сукобу и једној земљи донели (делимичну) победу, а другој пораз и застрашујуће унутрашње напетости које би врло лако могле да се претворе и у грађански рат.

ЦИВИЛНИ сектор у Србији, чији је саставни део и Шутановчев "савет", залаже се за јерменски модел развоја Србије, док се власт, чини се, определила за онај азербејџански. Војска Србије се убрзано технички модернизује и опрема, а с тим у вези јављају се и озбиљне иницијативе о враћању обавезног служења војног рока. Наравно, паралеле не могу бити апсолутне, јер свака држава и сваки регион имају своје специфичности, али основне линије су јасне.

ОТПОР који је "цивилни сектор" пружао куповини новог наоружања за Војску Србије (те "мигови" су "крнтије", те замерамо се Западу, те немамо с ким да ратујемо...) сада се пренео и на ову идеју о војном року.

ПРВИ аргумент овог "дипломираног менаџера безбедности" је да "већина нас младих није заинтересована за обавезно служење војног рока". Иако овај његов став демантују многа истраживања, међу којима последње објављено у једном не баш "националистичком" гласилу показује да чак 72,5 одсто испитаника од 17 до 30 година подржава увођење обавезног војног рока, а да би скоро 40 одсто њих добровољно отишло и у рат. Тако размишљају "они млади", који нису "ми млади". Друго је што само мало људи у сваком друштву може заиста бити "заинтересовано" за војску, јер она није "хоби" него је, као и рат, наметнута "неприлика".

ИСТИНИТ је његов навод да "војску треба да чини стручан, образовани кадар и добровољци", те да "појединац који силом служи војску прави више штете него користи".

Међутим, он овом проблему даје погрешно, да не кажемо дефетистичко решење. Ако неко није мотивисан за оно што је неопходно свакој нормалној држави на свету, од САД, Немачке (која, такође, размишља о поновном увођењу обавезног војног рока), преко Русије до хиљаду година неутралне Швајцарске, онда треба предузети озбиљну државну кампању за њихову мотивацију. Поред финансијских и других бенефиција, држава би требало да ради и на образовању младих. Шта фали већини западних држава попут Америке или Француске које имају велике "паравојне" програме у оквиру разних "извиђачких" организација? У САД на пример, поред бројних других, од 1959. постоји организација "Јанг маринс", која ужива пуну подршку америчке војске. Код нас је пак овај део друштвеног рада с младима сасвим запостављен, а и када се деси нешто тако, попут оног на Златибору пре неколико година, "цивилни сектор" завришти. А да ли је боље да деца време проводе у природи, учећи се животним вештинама, или за компјутером и телефоном?

КАД смо код оног - "на силу" и бенефиција, не треба заборавити институцију приговора савести. Онај ко заиста не жели да служи војску - и не мора, али за то треба да сноси и одговорност, и ако они који служе Отаџбини треба да буду подстакнути, онда и тај треба да буде ускраћен за неке могућности које држава даје.

НА крају, иако нико нормалан није "заинтересован" за рат, он је реална опасност у свакој држави на свету, а када тај тренутак дође, да ли би мајке, жене, деца више волели да у тај рат оду обучени или потпуно несвесни опасности које им прете и начина за њихово избегавање? Да не идемо даље. За одговор на то питање није потребно бити "дипломирани менаџер безбедности".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

RBL

07.03.2021. 10:15

"Onaj ko zaista ne želi da služi vojsku - i ne mora" - nije ispravno razmisljanje. Oni koji ne zele da sluze vojsku pod oruzjem, mogu da je sluze bez oruzja. Ko je sluzio, zna dobro da tu ima mnogo da se nosi, vuce, tegli, kopa, cisti, odrzava, kuva, pere...tako da se sastav moze podeliti na one koji "kose" i one koji "vodu nose". Tako se resava pitanje i onih koji bi da se izvuku na "prigovor" "savesti".