УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Српско руководство је одлучно изашло пред првог човека Југославије и супротставило се сталним оптужбама

Борис Субашић - Иван Миладиновић

01. 10. 2020. у 12:22

УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Српско руководство је одлучно изашло пред првог човека Југославије и супротставило се сталним оптужбама

Петар Стамболић, Дража Марковић и Тито / Архива

ОСМИ је мај далеке 1971. године. Загреб слави двадесет и шест година ослобођења. Из различитих делова Загреба, крећу се непрегледне колоне грађана, дисциплиновано, по двоје у реду.

Носе се транспаренти: "Што је више клевета и лажи, СКХ нам је милији и дражи", "Суверена држава је право хрватског и осталих народа СФРЈ", "Тражимо усвајање уставних амандмана"...

Колоне се крећу ка некадашњем Тргу републике, данашњем Тргу краља Томислава, на велики народни митинг, на коме говоре председница ЦК СК Хрватске Савка Дабчевић Кучар и први човек Загреба Перо Пиркер.

Сви југословенски дневни листови сутрадан ће известити да је на митингу било више од 150.000 људи, да је помињала хрватску државност и сувереност, ковала у звезде политику ЦК СК Хрватске о радикалној децентрализацији и демонтирању савезних југословенских институција, које су она и њени сарадници промовисали годину дана раније.

ТОГ истог дана, 8. маја пред вече, у Београд се из Сарајева, са Другог конгреса самоуправљача Југославије, вратио председник Савезне скупштине СФРЈ Милентије Поповић, који је у политичкој хијерархији тадашње државе заузимао друго место, одмах иза Јосипа Броза. Чим је стигао, позвао је Мијалка Тодоровића, члана Извршног бироа Председништва СК Југославије. Из Сарајева је носио лоше вести. Нашли су се у Клубу савезних посланика на Дедињу, успео је да саговорнику исприча шта се све десило на Конгресу самоуправљача и нагло му је позлило. Живот је окончао око 22.30.

ПРИЧА Милентија Поповића, коју је рекао Тодоровићу, започела је два дана раније, када је Тито у Сарајеву, изненада, заказао састанак Извршног бироа Председништва СКЈ. Позвао је све чланове, осим представника Србије. Ту су се нашли Словенац Едвард Кардељ, Хрват Владимир Бакарић, Македонац Крсте Црвенковски, Црногорац Вељко Влаховић и босански Србин Цвијетин Мијатовић.

СТРАХ ОД МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

ПОСЛЕ повратка из Букурешта 1971. године Тито се тајно састао с Дражом Марковићем. Тема је била - српско руководство. За Никезића је рекао да је "сувише уопштен политичар", да "филозофира", да "није марксиста", да су он и Латинка Перовић "превише окренути интелигенцији", а за Мијалка Тодоровића "да има лидерске амбиције". Успут је Латинку Перовић и Бору Павловића нападао и због тога што су Матији Бећковићу "доделили Октобарску награду града Београда".

Кад су стигли, Тито им се нервозним гласом пожалио на нелојалност водећих људи Србије и на отпоре који стижу из Београда према његовој и Кардељевој иницијативи за даље уставно демонтирање југословенске федерације и за преношење највећег броја овлашћења савезних институција на републичке центре моћи. Тај процес је био започет крајем 1968, када су покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле статус конститутивних елемената југословенске федерације, а националне мањине постале народности.

Већина је била зачуђена оним што је чула, а Влаховић је поставио питање може ли се о томе разговарати без представника Србије.

Тито је на то рекао: - Ваљда ја као председник СКЈ имам право да позивам кога хоћу!

Влаховић је наставио да га убеђује и Тито је невољно попустио, па се ускоро појавио Милентије Поповић, који је иначе тих дана говорио како се Тито не понаша према њему као према заменику, већ као према шефу протокола.

Када се Поповић појавио, Броз је био још оштрији:

- У Београду је центар контрареволуције!

Тито и Кардељ / Архива

ПОМИЊАО је "контрареволуционарне снаге" на Београдском универзитету, текстове у "Студенту" и "Јежу". Отворено је рекао да пензионисани генерали Раде Хамовић и Милоје Милојевић припремају заверу против њега, и "издао налог за хапшење не само Хамовића и Милојевића, већ и бившег потпредседника Југославије Александра Ранковића". Рекао је да је одлуку донео после извештаја Контраобавештајне службе ЈНА да су се Ранковић, Хамовић и Милојевић пре неколико дана срели у Београду на једном завереничком састанку. Рекао је да има информацију како је српски члан Извршног бироа Мијалко Тодоровић Совјетима потврдио да је југословенско руководство нејединствено, а и да се Кардељ више не слаже са Титом, из чега је изводио закључак о могућој повезаности српског руководства са Русима.

Већ неколико часова касније испоставило се да је извештај Контраобавештајне службе ЈНА о одржавању овог "уротничког скупа генерала и Ранковића" био нетачан. Демантовала га је Служба државне безбедности Југославије, која је даноноћно пратила Ранковића и могла је да тврди да он тих дана није имао никакав састанак са Хамовићем и Милојевићем.

КАРДЕЉ И БРОЗ СЕ ОФИРАЈУ

НА седници Председништва ЦК СКЈ - 1. децембра 1971. године, посвећену догађајима у Хрвтаској, били су позвани главни уредници из Београда и Загреба. Када су стигли у Карађорђево, рекли су им да је дворана мала, али да ће им у једној соби у суседној згради обезбедити да преко звучника прате ток седнице. Сазнали су да је врх хрватске партије био у Карађорђеву, сам са Брозом и претходног дана. И док су чекали на почетак седнице, преко звучника су чули гласове Броза и Кардеља.

Кардељ је питао Тита: "Како се окончао разговор са Савком и Миком".

Он је одговорио да је до четири ујутру с њима разговарао, али без резултата. Они су остали при својим ставовима.

Кардељ је даље, питао: Да ли си нашао да неко други, пре тебе, покрене "хрватско питање".

Броз му је одговорио: нудио сам Никезићу, али ме је одбио, позивајући се на то да је "то југословенски проблем".

Наравно, Броз и Кардељ нису знали да је микрофон на њиховом столу био укључен.

По завршетку конгреса у Сарајеву, Тито је остао у граду на Миљацки, а чим је чуо за смрт Милентија Поповића, прекинуо је посету БиХ, дошао у Београд и посмртно одликовао Милентија Поповића Орденом јунака социјалистичког рада.

Чим је Милентије Поповић сахрањен, Никезић је молио хитан пријем код Тита. Разговор, коме је присуствовало 18 водећих политичких личности Србије, трајао је четири сата и петнаест минута.

У салону Белог двора у Београду, 11. маја 1971, Тито је делегацију Србије дочекао са вучјаком. Кад су сви заузели своја места, домаћин се гостима обратио речима:

- Да видимо о чему се ради.

Варнице су севале већ од почетка.

Марко Никезић, председник ЦК Србије, објаснио је Титу зашто је затражио овај разговор и одмах нагласио да "нас интриге и оптужбе одвраћају од правих питања и послова". Питао је и због чега се Србија стално оптужује: "То је за нас неприхватљиво. Милентије нас је пре кобног завршетка обавестио о чему се разговарало у Сарајеву", рекао је и наставио: "Ми смо за уставне промене, али Србија не може бити мање самостална од других, а изгледа да би се то желело. Не може се прихватити да се о Србији разговара без присуства њених представника, као ни о једној другој републици. Шта значи стално упозоравање на Београд? Откуда то да се један по један функционер из Србије ставља на оптуженичку клупу? Не можемо прихватити стављање Србије на оптуженичку клупу, нити да над Србијом може бити принудна управа. Неодрживо је да сви други буду самостални, а да то у потпуности не важи за Србију."

Један од ретких истраживача који је до танчина истраживао механизам и технологију Брозове власти био је Перо Симић, председник Савза омладине Србије тих година, а доцније и главни и одговорни уредник "Новости", објавио је стенограмске белешке са овог састанка, које на живописан начин приказују позорницу на којој се одигравала политичка драма седамдесетих.

Из записника се види је Броз био изненађен оваквим наступом. Реаговао је нервозно и неповезано: "Ваљда ја имам право на контролу, ваљда ја имам право да одређујем са киме ћу разговарати. Каква самосталност, какве републичке партије, то мора бити јединствен Савез комуниста".

ЉУБОМОРА ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

УСПЕСИ Србије, нагла консолидација великих привредних центара "Застава" у Крагујевцу, "ЕИ" и Нишу, "Прва петолетка" у Трстанику, "Гоша у Смедеревској Паланци, изградња ХЕ "Ђердап", пруге Београд - Бар, инфраструктуре у Београду, изазивали су фрустрацију код Хрвата и Словенаца. Поготово када је дошло до увођења макар делимичних тржишних закона. Пре тога је био принцип да у фонднове Федерације Србија улаже 40 одсто друштвеног дохотка.

И, лично, свако је почео да се прерачунава на други начин ако је тебало партиципирати у федералне инвестције. Они који су се развијали и на рачун Србије, сада су одбијали да дају и динар, рецимо, за "Ђердап", иако је Србија, сиромашнија од тих република, донирала изгрању хидроелектрана на Драви или ауто-пут кроз Горски котар.

У истом стилу запретио је да ће "створити нову партију". Поновио је да има информације да је Мијалко Тодоровић у Москви рекао Русима "како се Кардељ и Тито не слажу и друге ствари". Када му је постављено питање о каквој се информацији ради, невољно је одговорио да му је то рекао "војни аташе наше амбасаде у Москви". Истакао је и да се у Београду ствара неповерење према њему, да се "води кампања" против њега.

- Уследио је низ контрапитања: "Докле ће да се напада Србија? Зашто се о Београду и Универзитету говори као о центрима завере, стално спомињу медији? Изгледа да ћемо доћи у ситуацију да се о функционерима из Србије лепо говори само на њиховим сахранама. Ми знамо да се Ви обавештавате и другим каналима, али знамо и то да Војна обавештајна служба, која Вас обавештава о стању у Београду и на Универзитету, подстиче провокације на Београдском универзитету."

Латинка Перовић је била веома оштра:

- Морам рећи да се у последњу годину дана, нарочито, збило толико ствари које су појачале једно осећање и увређености и огорчености у том српском народу и све то што је речено на антисрпској линији, да тако кажем, на идентификацији Србије са централизмом, унитаризмом, хегемонизмом, сад и технократизмом, сад и русофилством итд. Ја се врло добро сећам речи са којима сте почели Четврти пленум (ЦК СКЈ, на коме је јула 1966. политички ликвидиран Александар Ранковић). Ви сте говорили да се створила једна атмосфера неповерења, доушништва, шапутања. Ја морам да Вам кажем, друже Тито, да се у том погледу ствари нису много измениле. Даље, око тих Руса несрећних. Ја, право да Вам кажем, мислила сам раније да смо ми некако више сумњиви по другој линији, да смо више неки либерали, демократи итд. Сад видим да смо база и за Русе. Решење је да оспособимо те југословенске институције да што пре почну да функционишу.(Перо Симић: "Броз против Тита")

Питајући Тита шта значи да га у Москви "прати војне аташе", Мијалко Тодоровић је експлицитно рекао да "то што тврди војни аташе није тачно".

Тито није издржао:

- Ја Вас оптужујем.

Латинка Перовић и Марко Никезић / Архива

Тодоровић је одговорио истом мером:

- Ја Вас оптужујем због овог што радите.

У небраном грожђу у коме се нашао, Тито је претњама покушао да заустави лавину напада:

- Па, ви мене и сад оптужујете и нападате. Ја овдје имам траку на којој то снимам.

Председник Социјалистичког савеза радног народа Србије Драги Стаменковић му је сместа одговорио:

- Па зашто се љутите, чак и да је Плави (Мијалко Тодоровић) нешто рекао о Вашем неслагању са Кардељем, кад сте Ви то лично мени рекли пре неколико година? (Војни аташе, блиски рођак Веселимна Ђурановића под заклетвом је изјавио да никад није послао такав извештај.)

БЕЗ БАТИНА НЕМА НИШТА

Тито: Добро, шта сте ви предузели сада против тих писанија у штампи која овде излази. Не видим да сте јако пожурили...

Никезић: "Студент" смо забранили. Забрањен је још један лист ("Флеш").

Тито: Јеж вам је од почетка до краја, невјероватно, то је чисти антисоцијалистички, без обзира на све његове маске.

Никезић: Знате, нама би било лако га забранити. Ми смо пар година последњих важили као неко ко забрањује, кажњава, напада филозофе итд. Онда је у Загребу и Љубљани речено да је то балканска та атмосфера недемократска итд. Тако да нам је мало досадило, право да Вам кажем, да изигравамо жандарма.

Тито: Они штампају и даље, баш их брига.

Латинка Перовић: Предузели смо доста...

Тито: Објавите онда шта ћете предузети. Имате Устав, а Устав нико није гледао до сада. Имате по Уставу сва права ту да предузмете најригорозније мјере.

Тодоровић: То је тачно, то и други (преостале југословенске републике) имају исто.

Тито: Нека прича онај ко хоће, ко је погођен ту, да је то жандармски. Без батине нема ту ништа.

Бора Павловић: ... Овде је друг Мирко Чанадановић, председник Покрајинског комитета СК Војводине, употребио у неким нашим разговорима једну литерарну фигуру, да Београд не може бити смеће за све југословенске отпатке и центар свих југословенских зала.

Тито: Добро, зашто сте ви онда морали два пута "Студент" забранити...?

Бора Павловић: Студент смо забранили ванредни број... Он је донео читаву дискусију са ванредне конференције Савеза студената Београдског универзитета поводом уставних амандмана. У броју пре тога они су објавили своје закључке и резолуцију и то није забрањено. Али сада су хтели у ванредном броју да објаве дискусије свих. Ту је било пет дискутаната који су заиста говорили ствари због којих је лист као целина морао бити забрањен. Неки од њих су говорили да уставни амандмани значе враћање на капитализам, други су говорили да уставне амандмане измишља партијска бирократија да би одржала свој живот, трећи су говорили да треба ићи на смењивање југословенског руководства.

Неко га је питао шта значи идеја о стварању нове партије, на шта је он узвратио да ће је "створити од радничке класе". Одговорено му је да се "највећи део радничке класе налази у Београду", а да он о Београду "стално говори као о центру непријатељске дјелатности".

Кад је видео да се ова бујица не може зауставити, Тито је у једном тренутку припретио Југословенском народном армијом. Коча Поповић је одговорио:

- Па, то може сваки латиноамерички генерал. Ја од тебе очекујем државничко решење.

У кулоарима српске делегације могло се чути да овакав разговор са Титом нико није водио, али и да то он никад неће заборавити.

Тридесетак година после Титовог обрачуна са српским либералима Перо Симић је у Титовом архиву у Београду открио да је у дестабилизацији и смењивању либералног дела српског руководства југословенски председник имао и тајну подршку и асистенцију и дугогодишњег секретара за унутрашње послове Србије Славка Зечевића. Њега је за ту функцију препоручио специјални саветник председника Републике за националну безбедност генерал-потпуковник Иван Мишковић.

Почетком јануара 1972, Тито је од Зечевића добио строго поверљиви документ, исписан чак на више од 150 страница, о непријатељски настројеним људима у Србији и "могућим непријатељским базама у Београду". У овој дојави, коју су Титови сарадници сажели на 42 странице, каже се да у Србији постоји 84.700 регистрованих "народних непријатеља". У извештају који је насловљен: "Оцене деловања унутрашњег непријатеља и страних обавештајних служби у СР Србији", оклеветани су и неки од најистакнутијих српских интелектуалаца: професори Павле Ивић, Мирослав Егерић, Михаило Марковић, Љубомир Тадић и Михаило Ђурић, писац Добрица Ћосић, редитељи Душан Макавејев, Живојин Павловић, Желимир Жилник, управница Атељеа 212 Мира Траиловић, глумци Стево Жигон, Бранко Плеша и Љуба Тадић, новинари Југ Гризељ, Раша Попов, Васко Ивановић.

У овом документу наводи се и основни разлог због чега је и настао. Отворено је речено да водећи људи ЦК Србије "размишља да се супротстави оценама друга Тита". Зечевић сугерише Титу да "не сме чекати партијски конгрес" да би сменио председника и секретара ЦК Србије, Марка Никезића и Латинку Перовић, већ да их "мора непрекидно терати на чистину". У исто време Зечевић је од Марка и Латинке тражио одобрење да ухапси Михаила Ђурића, Михаила Марковића или Добрицу Ћосића:

- Ухапсимо неког, само да их заплашимо, да покажемо да смо енергични.

Латинка Перовић је била против:

- Ко је тај ко може да ухапси, на пример, једног Михаила Марковића? Знамо ли шта би то значило.

И наравно да је овај разговор пренет Маршалу.

Уместо хапшења Зечевић је не обавештавајући никог из руководства одузео пасоше професорима Београдског универзитета Загорки Пешић Голубовић, Војину Милићу и Небојши Попову.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)