АУТОРСКИ ТЕКСТ МИЛОРАДА ДОДИКА: Спремамо тужбе против свих разбијача "Дејтона":

ГРАНИЦА постоји, како она граница овјерена у Анексу 2. Дејтонског споразума, тако и граница докле нешто може ићи или докле се нешто може трпити, а када се мора ре­ћи - ДОСТА.

Фото: Предсједникрс.нет

Граница постоји - не само као граница разграничења Републике Српске и Федерације БиХ, него граница постоји и у стрпљењу, толеранцији, у при­хватању. Граница по Анексу 2. Дејтонског споразума није само граница између двије државе - Републике Српске и Федерације БиХ од којих је у Дејтону настала "Босна и Херцеговина". То је такозвана држава, али без одређења шта је по државној структури. Најближа дефиници­ја те и такве БиХ, да је то енти­тет са међународно признатим границама и као таква чланица Уједињених нација. Неодређену "БиХ" чине Република Српска на 49 одсто територије предратне СР БиХ и муслиманско-хрватска федерација под званичним на­зивом "Федерација БиХ" на 51 одсто територије. По дејтонском Уставу БиХ, Република Српска и Федерација БиХ као двије државе унутар дејтонског оквира, имају своје законодавне, из­вршне и судске органе, своје војске и полиције, своје царине и своје граничне службе, своје порезе и своје финансије из ко­јих финансирају оно минимално и неопходно на нивоу "БиХ" што је прописано Анексом 4. Дејтон­ског споразума као Уставом БиХ. "Држава БиХ" по Дејтонском споразуму нема ништа, осим онога што јој дозволе и дају два државотворна ентитета. Деј­тонска "БиХ" има само три ор­гана - Предсједништво, Уставни суд, Централну банку, све то са врло ограниченим и тачно по­бројаним надлежностима. Све остале ненаведене државне надлежности, функције и органи - припадају двема државама - Републици Српској и Федера­цији БиХ. Граница између два државотворна ентитета постоји и јасно је прописана Анексом 2. Дејтонског споразума, у коме пише: "Граница између Феде­рације Босне и Херцеговине и Републике Српске ('међуенти­тетска линија разграничења') ће бити онаква каква је уцртана у географској карти која се налази у Прилогу."

Фото О. Матавуљ

Српска је држава

ПО међународном праву народ је носилац суверености и из тога извире и суверенитет држава. Декларацијом од 9. јануара 1992. године, заснованом на плебисциту српског народа од 9/10. новембра 1991. године, српски народ у БиХ је основао своју политичку и администра­тивну јединицу у тадашњој Социјалистичкој Републици БиХ као једној од административно- политичких јединица тадашње СФРЈ. Кориштено је право на самоопредјељење по тада ва­жећем Уставу СФР Југославије у чијим основним начелима пише: "Народи Југославије по­лазећи од права сваког народа на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење, на основу своје слободно изражене воље итд." Дакле, ради се о пра­ву народа, (а не и република у саставу СФРЈ), да користи своје право на самопредјељење. И бројни акти међународног пра­ва регулисали су питање права народа на самоопредјељење. Тако у Повељи Уједињених нација као најважнијем доку­менту међународног права, пише: "Развијање пријатељских односа међу народима који су засновани на поштовању на­чела равноправности и права народа на самоопредјељење". У два међународна пакта који су постали и саставни дио Анекса 4. Дејтонског споразума - Устава БиХ, а то су Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о привредним, социјалним и културним прави­ма из 1966. године, пише: "Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слобод­но обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој. Да би постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим богатствима и својим природним извори­ма, без штете по обавезе које проистичу из међународне при­вредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један народ не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот. Државе чланице овог пакта, укључујући ту и оне државе које су одговор­не за управљање несамостал­ним територијама и територи­јама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредјељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација."

Како ово звучи у односу на не­уставне одлуке Уставног суда БиХ донесене прегласавањем и договором три стране судије са ОХР-ом, којима се српском народу у Републици Српској као међународно признатом држа­вотворном ентитету српског на­рода, одузима пољопривредно земљиште, шуме, воде, рудна богатства, одузима право да располаже својим богатствима и својим природним извори­ма? Звуче противзаконито и неважеће, јер су супротне императивним нормама међуна­родног права и Устава БиХ. Још горе кршење права намјера је неизабраног странца, представ­ника Њемачке, а не страна како прописује Анекс 10.

Дејтонског споразума, да отме оно што Републици Српској као држави српског народа и свих других ко­ји са њим заједно живе, непри­косновено припада. Припада јој по њеном државном статусу потврђеном (а не добијеном) Дејтонским споразумом, на 49% територије БиХ која је настала тек 21. новембра у Дејтону, од­носно потписивањем Дејтонског споразума 14. децембра 1995. године у Паризу. Република Срп­ска је по Дејтонском споразуму и његовом Анексу 4. као Уставу БиХ, држава српског народа и свих који заједно са њим живе. То потврђују уставне одредбе по којима се бира српски члан Предсједништва БиХ и пет срп­ских делегата за Дом народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ.

Државност Српске и српског народа не могу проми­јенити ни фалсификоване одлу­ке Уставног суда БиХ донесене прегласавањем српских и хр­ватских судија о наводној кон­ститутивности свих на цијелој територији БиХ. Надлежности које су након рата наметањем, преварама и подвалама отели Републици Српској и дали нивоу БиХ, нису уставне, јер није про­мијењен Устав БиХ. Зато су те бе-ха надлежности привреме­ног карактера. Дејтонска БиХ на коју је Република Српска приста­ла потписујући све анексе ме­ђународног уговора, није нам сметња и проблем. Напротив. дејтонска БиХ омогућава мир, стабилност, развој. Проблем је противправна антидејтонска БиХ створена интервенцијама странаца, високих представни­ка и Уставног суда БиХ која се данас показује као непотребна грешка и која генерише нестабилност. Таква антидејтонска БиХ потребна је само странцима да одржавају тензије у којима ће они бити важни, одређивати демократски изабраним орга­нима шта требају радити, шта не смију радити, а све то без икакве одговорности. Та њихова антидејтонска БиХ иде путем распада и не служи ниједном народу ни грађанима у БиХ.

Фото Новости

Самозванац Шмит

Повеља Уједињених нација је најважнији документ међуна­родног права, а тамо између осталог пише: "Ништа у овој По­вељи не даје овлаштење Уједи­њеним нацијама да се мијешају у питања која се по својој сушти­ни налазе у унутрашњој надле­жности сваке државе, нити су Уједињене нације овлаштене да од чланова захтијевају да се та­ква питања рјешавају на основу ове Повеље." Када ни Уједиње­не нације нису овлаштене да се мијешају у унутрашња питања држава чланица, онда то право никако немају треће државе. А треће државе су у БиХ окупљене у самозваном Савјету за прово­ђење мира (ПИК), у ПИК-овом управном одбору, ОХР-у, али још више у канцеларијама не­ких амбасада у Сарајеву. Ти самозванци су дошли накрај пута. Одбијамо да признамо Кристи­јана Шмита, јер није изабран за високог представника у складу са Анексом 10. Дејтонског спо­разума по два основа.

ПРВО: Зато што је 10. марта 2021. године, одлучено: "На­родна скупштина Републике Српске констатује да су у складу са Анексом 10. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Хер­цеговини, чији потписник је и Република Српска, само стране уговорнице надлежне да "траже постављање високог пред­ставника". Република Српска не може прихватити наметање било које личности за високог представника, подсјећајући да је постављење високог пред­ставника условљено сагласно­шћу страна потписница Анекса 10. Дејтонског споразума. С тим у вези, Народна скупштина Републике Српске сматра да су досадашња номиновања, избор и потврђивање високог пред­ставника, недовољно транс­парентни, јер није уважавана неопходност консултација и прибављања сагласности стра­на, како је предвиђено Анексом 10. Ово представља довољан основ за одбацивање било ког именовања високог представника без процедуре предвиђене Анексом 10. Народна скупштина Републике Српске сматра да је коначно дошло вријеме да Бо­сна и Херцеговина са своја два ентитета и три конститутивна народа, преузме одговорност за властити развој у складу са Дејтонским споразумом и ме­ђународним правом које је ин­тегрални дио правног система БиХ. Ако то не буде на дневном реду у скорије вријеме, треба покренути разговоре о мирном

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације