ФЕЉТОН - СОЦИЈАЛИСТИ СЕ ПОНОВО ДИЖУ: Померене су границе преиспитивања прошлости

Др Небојша Владисављевић

29. 09. 2021. у 18:00

ГОТОВО све државе Јужне и Средње Америке које су успоставиле демократске установе у трећем таласу демократизације су правним или неформалним аранжманима искључиле могућност суђења припадницима старе власти дозвољавајући могућност утврђивања чињеница о кршењу људских права путем комисија за истину и помирење.

ФЕЉТОН - СОЦИЈАЛИСТИ СЕ ПОНОВО ДИЖУ: Померене су границе преиспитивања прошлости

ТАКТИКА Бранислав Ивковић, Фото архива "Новости"

Мада је демократизација у Аргентини почела после пораза у фокландском рату који је делегитимисао војни режим, војни врх је задржао контролу над кључним делом снага безбедности током демократизације и претњом силе ограничио покушаје кривичног гоњења носилаца старог режима. Бивши војни режими у Бразилу, Уругвају и Чилеу такође су обезбедили имунитет.

Тек после више година, услед притиска невладиних организација и демократских странака, правосудне и уставне промене у Чилеу су омогућиле кривично гоњење одговорних за репресију. Једино су у Боливији диктатор и неки други носиоци старог режима кривично осуђени. Комисије за истину, с друге стране, омогућиле су откривање судбине жртава и отежале порицање злочина, мада не у истом обиму у свим случајевима.

Најпознатији пример "транзиционог пакта" који је почивао на "истини и помирењу" јесте демократизација Јужноафричке Републике после апартхејда. Представници режима беле мањине и Афричког националног конгреса постигли су договор који је искључио могућност суђења за политички мотивисане злочине и практично онемогућио земљишну реформу, оставивши већи део земљишта у рукама малобројне беле мањине. Образована је комисија за истину ради утврђивања чињеница о тешким случајевима кршења људских права, именовања починилаца злочина и симболичке и материјалне надокнаде жртвама; поред тога, смисао комисије био је и легитимисање демократске власти као битно различите од старог режима и обнова легитимности државних установа оптерећених наслеђем апартхејда.

НАСУПРОТ томе, у демократизацијама после револуције или слома режима изазваног поразом у рату драматично је измењен однос снага на штету носилаца бившег режима. Нове власти практично имају одрешене руке у избору облика и обима транзиционе правде и нема потребе за компромисом. У Португалији су чланови старог режима и економске елите подвргнути "револуционарној правди" (1974-1976). Недискриминативно су осуђивани на затворске казне, протеривање из земље или отпуштање из јавног сектора; одузимано је земљиште и национализована су предузећа. По завршетку револуционарне фазе демократизације, у којој су доминирали млађи официри, левица и крајња левица, већина осуђених je рехабилитованa. У Грчкој је у "суђењима хунти" оптужено око 200, а осуђено више од стотину појединаца из војске и полиције за противправне акте почињене између 1967. и 1974; између 1.500 и 1.700 сарадника старог режима je изгубилo посао или je замењенo у јавном сектору, од тога велика већина у војсци.

У Немачкој и Јапану после Другог светског рата, окупациони војни судови у Нирнбергу и Токију су покренули суђења која су касније наставиле домаће власти, уз чистке у јавном сектору. Коначно, Чехословачка и Источна Немачка, у којима су кључно обележје демократизације били масовни протести у време пада социјализма, произвеле су далекосежније институционалне мере суочавања с прошлошћу него друге државе бившег совјетског блока у виду лустрације уз малобројна суђења. Поред институционалних аранжмана транзиционе правде, често је присутан и неформални друштвени остракизам.

И ПОСЛЕ 5. октобра револуционарна промена подстакла је убрзано преиспитивање прошлости. Потпредседник Владе Небојша Човић је најавио хапшење Милошевића убрзо после скупштинских избора у децембру 2000. године. Цела нова владајућа коалиција се заложила за суђења кључним личностима старог режима за драстичне примере кршења људских права и друге злоупотребе власти; питање није било да ли ће им се судити, већ где и за која кривична дела. Председник Коштуница и министар Свилановић сматрали су да судски процеси нису довољни већ да треба систематски истражити и узроке ратних сукоба, разменити сведочења и размотрити друге облике одговорности оснивањем комисије за истину и помирење. Део цивилног сектора је играо важну улогу у покретању транзиционе правде. Пре успона Милошевића на власт, дисидентски неформални кругови и удружења редовно су инсистирали на заштити људских права. Током деведесетих више удружења, НВО и медија усредсредили су се на заштиту људских права поводом сукоба на подручју бивше заједничке државе, истраживање и документовање ратних злочина, као и покретање јавне расправе о тим питањима.

После слома старог режима, те и друге организације су померале границе преиспитивања прошлости, подржавајући нову владајућу коалицију, али и критички оцењујући резултате њиховог деловања. С друге стране, блиске везе цивилног сектора и револуционарне власти су допринеле да се са резултатима њиховог рада, раније доступних само делу опозиционо настројених грађана, постепено упозна шира јавност. Према Гордани Суши, тада председници НУНС-а, после 5. октобра се "освајала слобода. Тада је већи део грађана Србије схватио шта су неки њихови сународници радили у њихово име. Тада је највећи део урађен". Реч је о постепеном, вишегодишњем процесу, који се одвијао уз велике успоне и падове.

СТРАНКЕ старог режима и СНП из Црне Горе супротставили су се било каквој одговорности старе власти. Почетком фебруара 2001, на састанку руководства СПС-а којем је председавао Милошевић, разматрано је "подизање чланства у организовану политичку борбу" и изнет је "најоштрији протест против политичког погрома којем је изложен" бивши председник. СПС је оштро осудио покушаје власти да сарадњом са хашким судом подрже "амнестију НАТО злочинаца". Бранислав Ивковић, тадашњи шеф посланичке групе СПС-а у Народној скупштини, рекао је нашим истраживачима да је ДОС "производ оних служби које су распарчале стару Југославију" требало је оправдати и све зло које су агресијом на Србију учинили агресори, односно НАТО". После изручења бившег председника, представници СПС-а и СРС-а и јавне личности "патриотске оријентације" оптужили су владајућу коалицију за отмицу и безакоње и истицали да је изручење на Видовдан национална издаја.

Коста Чавошки, професор права и оштри критичар хашког суда, нам је рекао да је "изручење било и противуставно и противзаконито", као и да су "сви родољуби" били против изручења Милошевића Хагу" и да је "изручење национално понижење". Мада се веома мали број грађана одазвао позиву да својим присуством спречи хапшење бившег председника, СПС је организовао протесте неколико хиљада присталица у центру главног града у фебруару, марту и јуну. Према Браниславу Ивковићу, ти протести су имали и додатни циљ: "коришћени (су) да СПС почне поново да се диже. Људи који су се повукли у страху требали су да виде масу."

Неки функционери СПС-а су заједно са истомишљеницима основали Међународни комитет за одбрану Милошевића, укључујући и познате личности као што су бивши амерички државни секретар Ремзи Кларк, писци Харолд Пинтер и Александар Зиновјев и адвокат Жак Вержес. Образовано је и удружење "Слобода" ради подршке одбрани Милошевића у Хагу. Владимир Кршљанин, оснивач удружења, нам је рекао да СПС није могао то да учини "због фактора пете колоне и застрашивања".

СУТРА: СУМЊЕ У ОБЈЕКТИВНОСТ ХАШКОГ СУДА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)