НЕКА ЖИВИ СРПСКО ЈЕДИНСТВО, СЛОБОДА И ТРОБОЈКА! Прочитајте говор председника Вучића поводом великог празника

Новости онлине

15. 09. 2021. у 19:52

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се вечерас окупљеном народу на Савском тргу - месту где је одржана централна манифестација прославе Дана српског јединства, слободе и националне заставе.

НЕКА ЖИВИ СРПСКО ЈЕДИНСТВО, СЛОБОДА И ТРОБОЈКА! Прочитајте говор председника Вучића поводом великог празника

Фото: П. Милошевић

Говор председника Александра Вучића преносимо у целости:

Краљ Петар Први Карађорђевић, уручио је јуна и новембра 1911.-е  године 51 пуковску заставу својој војсци. 

Ниједна, понављам ниједна, од тих застава није заробљена, што је преседан у историји модерног ратовања.

Фото: П. Милошевић

Јунаци којима је поверен задатак да се старају о тим заставама, прошли су све битке балканских и Првог светског рата, да би баш на данашњи дан 1918.-е године јуришајући испод тих барјака победоносно кренули у пробој Солунског фронта.  Слава им!

Нашим прецима, јунацима Колубаре, Цера, Куманова, носиоцима Карађорђеве звезде и Албанске споменице, српска тробојка била је и већа и важнија од живота, јер их је опомињала да слобода Србије нема ни цену, ни алтернативу.  Зато су барјактари гинули, али су им заставе преживеле.

Фото: М. Петровић

Зато, због њих, због свих других који су под том заставом, под тим именом, за ту славу, дали животе, данас обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, можда и најважнији наш празник, који нам јасно говори ко смо, одакле долазимо, и где идемо.

То је празник нашег идентитета, оног у којем се сједињују језик, култура, традиција, вера, али и вредности на којима почива читаво друштво, вредности које једну државу чине цивилизованом, уређеном, способном да памти, али и да зна шта јој је и зашто чинити.

Датум који смо изабрали, 15. септембар, је датум пробоја Солунског фронта, онај дан у којем, заједно, леже и наш бол и наша слава, који чине први део оне Ренанове дефиниције нације, по којој је она заснована на заједничкој патњи, слави у прошлости, и заједничком плану за будућност.

Foto: Zoran Jovanovic

Тог 15. септембра, 1918. године, једини план је била слобода, ка којој су српске трупе јурнуле уз чувену наредбу Живојина Мишића: "У смрт, само не стајте! Напред, у отаџбину!"

Тај дан је био први у низу истих таквих плебисцита, на којима смо, без обзира на крваву цену, бирали, наново и наново, Србију и њену слободу.

И данас је, баш зато, важно, да славећи све жртве, сваку кап крви коју су пролили, сваку кост коју су посејали, на још једном плебисциту усвојимо свој нови план за будућност.

Ону у којој ћемо стајати под истом заставом, знајући да је она застава слободе, и застава мира, а поготово застава будућности.

Застава нашег јединства у намери да сачувамо идентитет и право да будемо то што јесмо, један те исти народ, који не жели да било шта од било кога узме, да било кога угрози, него само да за себе издејствује исто оно право које признаје  другима. Право на име, на историју, културу, језик, веру, традицију и, самим тим, постојање.

Foto: Zoran Jovanovic

То је право на достојанство, право на сећање, али и право на оно на шта иначе нико не може да нас натера, а многи и даље покушавају, безуспешно - право да сами одлучимо и када ћемо и шта да заборавимо.

И себи, и другима.

Нисмо ми били увек светли током историје, најчешће сами према себи, често и према другима, али, бар на овим просторима, не постоји нација која је прошла кроз толику таму, и ону гробну, нација која је поднела толику жртву, да би угледала светло, и постала нација, постала слободна.

Шта ћемо од свега тога да заборавимо, а многе ствари морамо, тек да не би вечно живели у прошлости, сме да буде искључиво наш избор, а не одлука било кога са стране.

И одмах да буде јасно, ову заставу, све оне који под њом, и због ње, леже, заставу нашег страдања, заставу наших костију, наших јама, логора, деце коју су нам узели, сасвим сигурно нећемо никада заборавити.

Она нас одређује, на њој су имена свих оних чија имена не знамо, она је, и буквално, створена нашом крвљу и нашим костима, и без ње, не би било и нас.

У њој, и то је још једна важна лекција коју морамо да научимо, јесу и све наше бесмислене поделе, сви пропали снови које смо сањали, свака грешка коју смо направили, али оно што у томе јесте битно је то да је, и таква, та застава наша, и да представља оно јединство које се заснива на чињеници да нисмо савршени, да јесмо различити, али и да знамо да је лепота заједништва, заставе, управо и у томе.

Foto: Zoran Jovanovic

Баш зато, ова застава није никакав позив на једноумље, него тотално супротно, на чување свих наших разлика, под том заставом.

Под симболом слободе, идентитета, постојања, права на живот, јер то јесу услови за различитост.

Робови су сви исти, поробљени. Слободни људи се разликују, зато што су слободни.

И то је нешто што мора да важи за све људе на Балкану, без обзира на то где живе. Да буду слободни, у истој мери, са истим правима, са својим језиком, вером, културом и традицијом.

И није то никакав српски свет, за шта нас оптужују, то је, једноставно, свет слободних, свет оних са својим именом, са правом да гласно и без последица могу да га изговоре, увек, и на сваком месту.

И то, по нама, мора да важи за све народе на Балкану, без икаквих изузетака, а поготово без сталних покушаја да се некоме, Србима, пре свега, дозволи име, али и да се, уз то име, дода и жиг кривице.

Фото: П. Милошевић

Ова застава, овај празник, имају и ту улогу, они су доказ да то, бити Србин, не значи и бити крив, не значи носити терет осуде, већ, управо супротно, они говоре да уз то име иде понос.

Понос због Мишара, Делиграда, Ћеле куле, и Такова, Куманова, Милоша, Ђорђа, Михајла, понос због Колубаре, Цера, Кајмакчалана, понос због Петра и Александра, свих живота датих за један леп, али погрешан покушај, и понос због свих антифашиста, због Леке и Крцуна, али и због мученика из Пребиловаца, Јадовна, Јасеновца...

То смо ми. То је Србија. То је историја, то је језик и Меше, и Иве, и Милоша. То је култура коју смо стварали, то је вера без мржње, то је наше биће, то нас одређује и чини достојним народом.

То нам, на крају, даје снагу, наук, да у овом веку, чији темељи су нам данас у рукама, тражимо мир и да своју снагу, величину, откријемо у самом животу, у ономе што га чини бољим, у раду, у великим подухватима прављења путева и мостова, у повезивању, у фабрикама, новим болницама, у знању и вери да умемо, можемо, више од других.

Фото: П. Милошевић

И као што се ми поносимо прецима који су за слободу давали животе, тако сутра наши потомци треба да се поносе нама, који их учимо како се за слободу живи и како се, у слободи, живи.

И треба да их научимо како се памти, и како се, само својом вољом, заборавља. Како се заслужује достојанство, и како се поштује темељ.

А темељ јесте то име, Србија, под којим су толики непознати сахрањени.

И та застава, у коју су уткали своје животе, да остану препознати.

Фото: П. Милошевић

И слава, Отаџбина, која своју децу види, чује, и помаже, ма где она била.

Темељ је и овај празник, празник нашег идентитета, наше историје, али и наших различитости које, опет, дају и славу и бол у прошлости, и јасан план за будућност.

Темељ је тај свакодневни плебисцит на којем бирамо да будемо народ, нација, у пуној и оствареној слободи.

Живела Србија! 

БОНУС ВИДЕО: Застава Србије поносно кроз Београд

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (21)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије