Колумне

ПРИНЦИП

Вук Мијатовић

17. 05. 2021. у 10:20

УСКОРО ће бити тридесет година од оснивања Арбитражне комисије Мировне конференције о Југославији, познатије као Бадинтерова комисија.

У сутон друге Југославије и у освит рата, група уставних судија предвођена Робертом Бадинтером, преузела је на себе задатак да пронађе правни принцип који ће спречити да се неминовни распад државе заврши у крви.

Усвојили су принцип "статус кво" - Југославија ће се распасти по већ исцртаним републичким границама.

Колико је Комисија била успешна, данас је очигледно. Нове границе цртане су крвљу, а да ни до данас нису до краја утврђене и исцртане. Ипак, ехо Бадинтерове комисије и њихових принципа преведених у флоскулу "непроменљивост граница" и данас одјекује бившом Југославијом и ходницима зграда бриселске администрације.

Та флоскула по потреби се потеже и промовише као принцип од кога се не одустаје, или се заборавља и оставља у прашњавим фиокама историје, како већ велике силе у том тренутку нађу за сходно.

Бадинтерови принципи 2008. године, када су под утицајем Америке државе редом прихватале независност Косова, звучали су као да су написани на неком давно изумрлом језику кога се више нико не сећа.

А када се ових дана, у различитим "нон-пејперима" помиње независност Републике Српске, поново се сећамо закључака Комисије и поново увиђамо важност непроменљивости граница.

Наравно, оних које је, са партнерима, исцртала Америка, а не оних, по међународном праву још важећих, записаних у документима УН.

Од Бадинтера смо изгледа пропустили да научимо лекцију о важности принципа у међународним односима. И да схватимо да не могу једне границе бити неупитне, док се неке друге лицемерно бришу "прихватањем реалности". Шта се догађа када се међе цртају на тај начин, већ смо, нажалост, гледали.