Колумне

КОМЕНТАР: Клечање

Недељко Иљукић

09. 09. 2021. у 12:04

КАКО роб ступи на Србску земљу, од онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао."

Ово је члан 118. Сретењског устава Кнежевине Србије, изгласан давне 1835. године, којим се у овој земљи укида ропство.

Пуних 113 година касније, 1948. године у Сједињеним Америчким Државама, бар на папиру, Декларацијом о људским правима Уједињених нација, укинуто је то исто ропство. У мају 2020. године убиство тамнупутог демонстранта Џорџа Флојда у Минеаполису покренуло је глобалну кампању о томе како су и "црни животи важни", па је све пренето на фудбалски терен, и траје и даље...

Прексиноћ је фудбалска репрезентација Србије несрећно, аутоголом изгубила два бода у Даблину против Републике Ирске (1:1), а пре меча су играчи обе селекције клечали пола минута на терену. Ово је већ другу сезону, поготово на теренима широм британских острва, део протокола у знак протеста и сећања на поменути догађај.

Океј, што би рекли наши домаћини. Али, имам неколико питања за госте те утакмице: Да ли сте знали да, према протоколу ФИФА, нисте имали никакву обавезу да клекнете пре меча?

Да ли сте знали да су поменуте, давне 1835. године, преци ваших домаћина и њихове прве комшије држали децу тамне пути у кавезима и водали их по свету, показујући их као циркуску атракцију и даље мислећи да је ропство сасвим нормална ствар? Ко вам је пре меча у Даблину рекао да би било "сасвим О. К." испоштовати домаћина? Да ли знате како ваше колеге, из Чешке, Пољске и Мађарске, реагују у идентичним ситуацијама? Да ли знате зашто Немања Матић не носи цвет мака на дресу Манчестер јунајтеда? Да ли знате да ваши преци, а ни данашњи навијачи Србије, никада нису волели фудбалере који лако клекну?