НЕЋЕ МОЋИ: Ухапсите судију Нијамбе

Филип Родић

20. 06. 2021. у 07:26

СУПРОТНО ставовима већине чланова Већа, не слажем се са ставом да је међу појединцима у снагама босанских Срба и руководством РС постојао удружени злочиначки подухват присилног уклањања становништва, босанских муслимана.

НЕЋЕ МОЋИ: Ухапсите судију Нијамбе

Фото: Приватна архива

Не сматрам да је постојао заједнички циљ за такав злочиначки подухват, него да је становништво енклава желело да оде и да је, уз помоћ Армије БиХ и Ратног председништва Жепе, постигло споразум о евакуацији људи из разлога ратне нужде. Сходно томе, не могу да закључим да је било какво "присилно премештање" допринело закључку о геноциду или удруживању ради вршења геноцида - навела је Приска Матимба Нијамбе, председавајућа Апелационог већа Хашког трибунала у случају Ратка Младића, у издвојеном мишљењу о пресуди некадашњем команданту Војске Републике Српске. Да којим случајем честита судија нема паметнија посла и бољу дестинацију за одмор од Црне Горе, и превари се па оде на летовање у најмању републику бивше Југославије, могла би да надрља.

ЗАМИСЛИТЕ да се превари и седне, на пример, у неки херцегновски кафић, приђе јој неко и поведе се разговор о злочину у Сребреници и пресуди Младићу, па она, не дај Боже, понови своје мишљење и образложи га. Била би кажњена (још не знамо колико строго), јер у управо усвојеној резолуцији о Сребреници јасно пише да надлежне институције треба да примене "позитивне прописе када су у питању радње и дела јавног негирања постојања или умањења геноцида у Сребреници".

ВАРАТЕ се ако мислите да би судија Нијамбе једина из Хашког трибунала надрљала ако би у Црној Гори поновила своје мишљење. Казни у складу с "позитивним прописима" подложни би били и сви чланови судских већа у процесима против генерала Радислава Крстића, Вујадина Поповића, Здравка Толимира" Укратко свих досадашњих случајева на којима се судило за "геноцид у Сребреници, јер се ни у једном од тих предмета не барата бројем од "преко 8.000 цивила бошњачке националности", како то пише у резолуцији црногорског парламента. Дакле, рећи да је у Сребреници убијено између седам и осам хиљада (случај Крстић), 5.336 (случај Поповић и други), или 4.970 (случај Толимир) људи представља "умањење геноцида у Сребреници" и сада је проглашено кажњивим. И сама Нијамбе је у свом издвојеном мишљењу указала на овај проблем истичући да је "Првостепено веће (у случају Младић) пропустило да утврди број жртава и њихову везу са било којим злочином, а камоли геноцидом".

КАКО су, онда, црногорски посланици, па и премијер Здравко Кривокапић, дошли до тог магичног броја од "преко 8.000 цивила" (да не помињемо сада откуд им претпоставка да су баш сви били цивили)? Чак се ни у "Босанском атласу злочина" Мирсада Токаче не помиње број већи од 8.000 људи, него 6.868, па би и он могао да "надрља" ако би се из неког разлога обрео у Тивту. Број већи од 8.000 помиње се само на мезарју у Поточарима и тамо пише 8.372. Скупштинска већина Црне Горе, дакле, више верује директору Меморијалног центра Емиру Суљагићу (од српских новинара још у време суђења Слободану Милошевићу не без разлога названом "Зеленко") него судијама Хашког трибунала (мада су они, уз часне изузетке, такви да им нико нормалан неће ишта веровати). Суљагић је, наиме, и свог оца Суља Суљагића сврстао међу "жртве геноцида" иако се одраније знало, а то је данас и доказано, да је он погинуо у борбама 24. децембра 1992. године у Вољевици код Братунца. Данас је ово рећи у Црној Гори кажњиво дело. Исто као што је кажњиво рећи и да "жртве геноцида" нису Рагиб Алић (погинуо 1993. у селу Маћеси код Власенице), или сви они погинули у нападима Залазје (12. јула 1992), на Бјеловац (14. децембра 1992), на Факовиће (5. октобра 1992), на Скелане (16. јануара 1993), или у нападу на Кравицу 7. јануара 1993. године. Међу погинулима у ноторном нападу на Кравицу налазе се, поред осталих, и имена два рођака чувене "хероине" Фате Орловић, којој сметаше црква у авлији. Сви су они сврстани међу жртве у Поточарима.

КАКО је пут у пакао поплочан најбољим намерама, и ова резолуција увијена је у "најбоље намере", па се истиче да се кривица не сме приписивати ниједном народу него је индивидуална, изражава се саосећање за све жртве и њихове породице, тражи правда, "афирмишу вредности мира, стабилности и мултиетничког склада" итд. Али где је ту било какав склад, ако се говори само о једном злочину и за дан сећања на жртве предлаже само један датум - 11. јул?

ЦРНОГОРСКИ премијер Здравко Кривокапић је подршком овој резолуцији (не заваравајмо се да је није подржао) још једном доказао да претерани луксуз уме човека да удари у главу, те да је оног момента када је сео у чувени "мајбах" (иако је обећавао да ће службене аутомобиле премијера и председника продати чим дође на власт) доживео озбиљан "прелом мозга". Како, иначе, и он и његови савезници којима је "мир нација" (демократе Алексе Бечића) објашњавају потребу за овом резолуцијом, пошто резолуција о злочину у Сребреници у Црној Гори постоји још од 10. јула 2009, само не у овако радикалној верзији? Афирмацијом мира и НАТО вредности?

ОВАКВОМ резолуцијом у Црној Гори поново је уведен деликт мишљења (скоро па као што је то учињено у Србији Законом о родној равноправности и форсирањем новоговора). Сада се поставља питање хоће ли прекршиоци ове догме поново бити слати на Голи оток. Да би се то остварило, неопходно би било да Кривокапић са својим хрватским колегом Пленковићем потпише некакав темељни уговор. Предлажемо да то буде на дан упокојења блаженопочившег Јова Капичића.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)