ФЕЉТОН - ЕГЗОДУС СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА: Етничко чишћење Срба у Сарајеву трајало је годинама

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

21. 05. 2021. у 18:00

МАГАЗИН "Дани" је 10. новембра 1997. године објавио чланак под насловом "Истина о Цациним злочинима", који је поново штампан у "Њујорк хералд трибјуну".

ФЕЉТОН - ЕГЗОДУС СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА: Етничко чишћење Срба  у Сарајеву трајало је годинама

Фото из извештаја Независне међународне комисије

Према том чланку, Мушан Топаловић Цацо био је одговоран за убиства око 3.000 Срба у Сарајеву. Чланак је својим открићима шокирао ширу јавност и изазвао лавину публикација у сарајевским медијима (Pećanin, 1997).

Државни медији, као што је "Ослобођење", описали су Цацу и Ћелу као "злочинце", истовремено покушавајући да минимизирају злочине које је Армија Републике БиХ починила над српским цивилима у Сарајеву; "Ослобођење" је истицало три главне тачке: злочини су били усмјерени "против грађана свих националности "(Moll, 2015, стр. 24); и "број српских жртава је био релативно мали", убиства српских цивила била су уобичајена убиства, али не и ратни злочини (Moll, 2015, стр. 24). Командант АРБиХ Расим Делић такође се покушао дистанцирати од злочина над српским цивилима у Сарајеву (Moll, 2015, стр. 24).

Цацо је тајно сахрањен под Н. Н. мезаром. По завршетку рата, Цацо и Ћело су скоро били заборављени. Све се промијенило 6. новембра 1996. године, када је Цацо уз државне почасти поново сахрањен на шехидском мезарју Ковачи. Поновно сахрањивање организовало је Удружење "Зелене беретке". "Зелене беретке" биле су војна формација СДА, чији је Цацо био члан, а предсједник Алија Изетбеговић (Moll, 2015, стр. 24).

Званично је признат Цацин статус "херојског браниоца опкољеног Сарајева". Прво је, према муслиманском обичају, хоџа читао џеназу у Царевој џамији у Сарајеву, а потом је његово тијело превезено по Башчаршији, четврти Старог града Сарајева.

Сахрани је присуствовало око 10.000 људи, укључујући сина предсједника Изетбеговића, Бакира. Ово огромно окупљање потакло је гласине да је поновна сахрана привукла рекордан број људи у модерној историји Сарајева.

УПРКОС чињеници да ниједан представник Владе Босне и Херцеговине није присуствовао поновној сахрани, било је јасно да се манифестација овог обима није могла догодити без званичног одобрења на највишем нивоу. Грађани Сарајева били су шокирани чињеницом да је предсједник Алија Изетбеговић, који је прије три године наредио да се Цацо убије, сада одобрио ову шовинистичку манифестацију и приказ.

Двије године након рата, злочини над српским цивилима наставили су да проузрокују вишеструке медијске реакције у либералним гласилима "Дани" и "Свијет", док су три Изетбеговићева медија ("Ослобођење", "Дневни аваз" и "Љиљан") ћутала. Новинар Гојко Берић написао је: "Сарајевски медији ћуте, осим "Слободне Босне" и "Свијета". Водеће западне новине, укључујући "Њујорк тајмс", објавиле су опсежне чланке о Цациним злочинима у ноћној мори опкољеног Сарајева, али ниједан од три сарајевска дневна листа није показао интересовање за ову тематику" (Berić, 1997).

ЦИВИЛИ ЖРТВЕ АЛИЈИНОГ РЕЖИМА

БРОЈ српских цивила који су постали жртве режима Алије Изетбеговића у Сарајеву тешко је утврдити, прије свега због огромних кампања прикривања које су спровеле полиција и безбједносне службе (Schindler, 2007, стр. 105). Неки од убијених регистровани су као нестали. Многе невине жртве су они српски цивили који су илегално ухапшени и присилно одведени да копају ровове по граду. Многи су убијени приликом покушаја бјекства из града, други су умрли од мучења и злостављања у приватним затворима.

РЕАКЦИЈЕ на суђење примијећене су и у међународним медијима. "Лос Анђелес тајмс" је извијестио: "Међутим, највећи шок до сада је био за Сарајево, гдје су Муслимани доминирали. Због смрти више од 10.000 људи у три године опсаде, створила се слика о становницима као праведним жртвама. Сада, новински часописи који су пригушили критику догађаја у граду током рата откривају како су сарајевски злочинци, који су се борили против српских напада на фронту, такође искористили хаос за пљачку, мучење и убијање људи.

Муслимански ратни вођа Мушан Топаловић Цацо и неки припадници његове 10. брдске бригаде, у Сарајеву су углавном жртвовали Србе, али су напали и просперитетне Муслимане и Хрвате. Убили су најмање тридесеторо људи током 1992-1993. Посмртни остаци њихових жртава били су распоређени дуж линије фронта, а прави број вјероватно никада неће бити познат. У документима са тих суђења,која су донедавно била тајна, детаљно је описано како су Цацини људи заклали српски брачни пар Васиља и Ану Лаврив. Васиљево је грло било прорезано; женина глава одсјечена је једним потезом ножа дугог једну стопу, а њени остаци гурнути преко брда на предњој линији. Иако мало људи доводи у питање лични интегритет босанскохерцеговачког предсједника Алије Изетбеговића, ипак се питају у колико је блиским везама био са ратним војсковођама, како је тачно Цацо умро након што је ухапшен и зашто су судови тако пажљиво поступали са другима" (Porubcanski, 1998).

О ЗЛОЧИНИМА над Србима у Сарајеву писали су и италијански "Република" и "Коријере дела сера" и аустријски "Стандард", који су извјестили да је Мушан Топаловић Цацо имао блиске везе са највишим представницима владе босанских Муслимана и са предсједником

Изетбеговићем. "Коријере дела сера" је извијестило да је "између 2.000 и 3.000 Срба убијено на најбруталнији начин у Сарајеву и да је влада Изетбеговића знала за те злочине".

Међутим, извјештавање о злочинима Муслимана у Сарајеву у међународним, а посебно америчким медијима, било је оскудно, ако га је уопште и било, јер су се ти злочини тешко могли уклопити у унапријед створену, оптимистичну слику "мултиетничког Сарајева" (Мол, 2015, стр. 58). Западни медији једноставно су слиједили линију коју је заговарао "лоби пријатеља Сарајева у Вашингтону, а који је укључивао готово све значајне бирократе из Клинтонове администрације" (Schindler 2007, стр. 111-112).

ЗА ИЗЕТБЕГОВИЋА је Цацо био "херој и злочинац" (Interview with Izetbegović ascited in Moll, 2015, стр. 41). Ова процјена је охрабрила ратне ветеране у Сарајеву да величају ратне злочине које је Армија БиХ починила над српским цивилима. Јавна расправа у Сарајеву о томе ко је Цацо - херој или злочинац - и данас траје. На примјер, недавно, 26. октобра 2017. године, на 24. годишњицу Цацине смрти, делегација удружења "Зелене беретке" Кантона Сарајево положила је вијенац на његов гроб и поздравила га као "хероја".

Током 2015. године, активисти невладине организације "Јер ме се тиче" су у Сарајеву поставили комеморативну плочу у част цивилним жртвама ратних злочина које су починили војници 10. брдске бригаде. Плочу су уклонили и разбили непознати починиоци сат времена након церемоније (Балта, 2015).

МНОГА систематска кршења међународног хуманитарног права над српском заједницом у Сарајеву догодила су се у контексту етничког чишћења, дефинисаног као сврховита политика чији је циљ "стварање етнички хомогеног подручја употребом силе или застрашивања ради уклањања особа датих група са тог подручја" (UN Security Council, 1994d, Annex IV, para. 129).

Између 1992. и 1995. године, притисак на српску заједницу и бројни злочини над Србима између 1992. и 1995. проузроковали су "тихи егзодус Срба са територија под контролом Армије Босне и Херцеговине и ХВО", што је представљало етничку кампању чишћења (Pejanović, 1999, стр. 167).

СУТРА: СТРАДАЊЕ СРБА НА ГРБАВИЦИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)