ФЕЉТОН - МАЈСТОРИ ФУДБАЛА ОСВАЈАЈУ ТАШМАЈДАН: Атмосфера средином шесте деценије је била незаборавна

Радослав Лале Вујадиновић

07. 04. 2021. у 18:00

ГЛУМАЦ Драган Гага Николић причао ми је: У Пожаревачкој улици, у згради где станујем, у стану прекопута мог, становао је велики господин, сликар и песник Слава Богојевић, у то време нераздвојан пријатељ Слободана Марковића Либера, књижевника, песника, сликара, великог путника и кулинара, али надасве неупоредивог боема.

ФЕЉТОН - МАЈСТОРИ ФУДБАЛА ОСВАЈАЈУ ТАШМАЈДАН: Атмосфера средином шесте  деценије је била незаборавна

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Замисли сада мене клинца који се наслушао прича о њима и пред чијим се очима одједном они појављују као два шармантна пијанца, два неприкосновена боема.

Иако велики господин, Слава је био пијанац кога сам често, кад кренем у школу, затицао како спава на степеништу. Временом, постао ми је добар пријатељ и поверавао ми много најинтимнијих ствари из свог живота. Често ми је говорио: "Мали, никад немој да се угледаш на мене, ја сам обична шљокара на квадрат. Од пића не могу ни да спавам, али без пића не могу да живим!"

Сваког јутра пратио сам погледом Славу и Либера, који је долазио по њега, да би потом кренули низ Пожаревачку према Синђелићевој, у прву крчму, прекопута Гвозденове пекаре.

СЛАВА се на Чубуру доселио из родног Ниша и у Београду 1951. завршио Академију ликовних уметности код проф. Недељка Гвозденовића и специјализацију код проф. Зоре Петровић.

Врло немирног духа, био је пилот и падобранац, песник, радио у сликарској радионици Народног позоришга у Београду код Јована Бијелића, сликао фреске и зидне композиције, али и оне на кутијама од шибица. Боравио је на Корчули, у Паризу, живео у Агини. Излагао је са групом "Једанаесторица" (Возаревић, Бата Михаиловић, Омчикус, Бокшан...), у Паризу са Бифеом и Дифијем, био члан "Ладе". Имао је низ самосталних изложби у Југославији, Венецији, Амстердаму, Риму, Атини.

СЕСТРА ВАСКРСЛА ПОРЕД КРАЉА

ЈОШ један Чубурац "од главе до пете" у послератној генерацији наших најбољих фудбалера играо је фудбал заједно са Ацом Аранђеловићем. То је Љубиша Константиновић из Крунске улице, врло поштован као пословни човек, полиглота који је са свима био добар пријатељ, а постао је "чувен" по својој сестри Смиљи, лепотици, која је имала само петнаест година када је тајанствено нестала уочи бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године.

"После шест година", причао ми је Љубиша, "улични продавци који разносе новине пролазе поред мене код 'Руског цара' и вичу најновије вести: "Краљ Петар у Паризу!" Када сам угледао насловну страну, поред краља Петра стајала је моја сестра Смиља! Журно сам отишао да родитељима пренесем радосну вест да је сестра жива."

Гага Николић се сећао: Слава и Либеро битно су утицали на моје одрастање. Захваљујући њима испекао сам занат и стекао најважнију диплому београдског асфалта - диплому београдских кафана, која ми је била инспирација за уметност. Постао сам филмски глумац.

На дан када сам дипломирао на Академији, Слава ми је поклонио велики портрет с мојим ликом.

Много година касније, у Паризу, срео сам Славу Богојевића на Монмартру. Сећам га се у црном ђубретарцу, с белом кошуљом и француском беретком. Леп, шармантан, неуништив Чубурац. За мене је и тада још увек био, и као такав заувек и остао, моје давно, давнашње дечачко сањарење о романтици једне професије.

ЧУДНА је била средина шесте деценије у Београду. Године 1955. саграђен је стадион Ташмајдан, са клизалиштем преко зиме и теренима за кошарку и остале мале спортове. Први директор стадиона био је Чубурац Јован Сретеновић. У њему је од младалачких гласова преко читаве године кључало као у кошници. Сва београдска младеж сливала се ка Ташу.

Атмосфера се посебно "електрисала" пред хокејашку утакмицу Звезде и Партизана. Тада би се трибине Таша дупке напуниле. У оба тима играли су наши другови..

Љуба Георгијевић Патак, голман Звезде, имао је импресивну спортску каријеру од 1957. до 1967. године. На светском првенству 1963. године у Шведској проглашен је за трећег голмана на планети. Касније је постао је врхунски хирург и дечји ортопед. Направио је дванаест патената за ортопедију који се данас користе у свету, као што су апарат за продужавање екстремитета и гаћице за децу за спречавање ишчашења кукова.

ЈЕДАН од најбољих хокејаша у Партизану био је Мирко Холбус, који је од 1960. године играо за нашу хокејашку репрезентацију. Пет година касније одлази у Холандију, где упознаје Харија, трговца нафтом, који га упућује у посао и постаје његов пријатељ и пословни партнер дуги низ година.

На Ташу је 1959, у организацији "Вечерњих новости" одржано такмичење у малом фудбалу.

Тада се највише ценила вештина баратања лоптом, "филигрански потези", "дриблинзи на петопарцу", по чему су били познати наши фудбалски велемајстори. Екипе су, између осталих, предводили Драгослав Шекуларац, Милош Милутиновић, Ранко Борозан, Миша Радошевић и одбојкашки репрезентативац Зоран Петровић. Победила је екипа из нашег краја, Чубурац, састављена од фудбалера који су играли за Обилић: Милан Радовановић Генго, Анђелко Башић Башке, Цвеле Радојчић, Радослав Кунић Куна. За најбољег играча проглашен је Анђелко Башић Башке. Најбољи техничар, познати мајстор дриблинга, био је Радосав Кунић Куна, а најбољи стрелац Милан Радовановић Генго, који је као капитен екипе примио победнички пехар уз овације 10.000 навијача.

ТУ победничку и веселу ноћ фудбалера Чубурца у "Табору", када се лумповало до сигних сати, улепшао је Либеро, геније који хода, таман у свом најлепшем расположењу... Здравио се са свима, јер је све познавао, а када се весеље утишало, Либеро је имао своје звездане песничке тренутке. Говорио је целу, фантастичну баладу Сергеја Јесењина "Пијана Москва", и како је сам рекао, без икакве лажне скромности: "У мом преводу, најбољем на свету." Сви су устали, аплаудирали и тражили још.

"Добро! Не могу да вас одбијем. Рећи ћу вам само крај моје песме коју сам пре неки сат написао у 'Орачу', седећи са мојим кумом филозофом Миком Мијовићем, после три киле вина. Дакле, само крај... и са прекидима."

А малопре сам срео Винавера и замислите шта ми рече:

- Нећеш нас, Слободане, видети на облаку ни на птици, ни у сну, у злату, никад. Па макар се не пробудио више.

И кад будеш летео, не можеш нашем јату

јер крила су твоја страдала, а већ почињу кише.

Кише... кише... кише...

Децембар је бели месец, треба на одру бити леп

Јер, проћи ће поред мог мира жене у жалости.

ТАКВИ се тренуци памте и остају да лебде у плавичастом диму незаборавних чубурских кафана. Фудбалски победници доживели су овакву представу великог песника као додатну награду за свој тријумф.

Кад је завршио са стиховима, стропоштао се на прву празну столицу, где га је већ чекао бокал вина. Насуо је пуну чашу, искапио је надушак и одмах је пружио да је поново напуне.

"Само два града јаче од кишнице!", рекао је с гађењем. "Мораћу ускоро да одем код оца Игњатија у Раваницу. Тај има вино од црне огеле, и кад овако искапим чашу, пола сата ми звоне уши, црвене као семафор. То је вино од лозе које су забранили декретом, као и све што ваља, и гурнули нам овај фабрички бућкуриш, од кога могу да идем само на пишање!" Говорио је гласно да су га сви чули у изненадној тишини која је настала већ самом његовом појавом.

СУТРА: И БОГ СТВОРИ КАФАНСКУ ПЕВАЧИЦУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)