ИСТОРИЈА СРБИЈЕ ПРЕД ОЧИМА: Министри су пут од Косовске Митровице до Призрена прешли возом и колима

Милош Ковић

12. 03. 2021. у 18:00

МИНИСТРИ и дипломате су пут од Косовске Митровице до Призрена прешли возом и колима.

ИСТОРИЈА СРБИЈЕ ПРЕД ОЧИМА: Министри су пут од Косовске Митровице до Призрена  прешли возом и колима

Фото Архив Београда

Огист Боп је, као и већина странаца који ће прећи преко Косова поља, знао какав је значај за Србе имало то место:

"Стојећи, на прозорима, дуж целог ходника, министри гледају: цела историја Србије пролази им испред очију; јуначко доба Немањића; легендарна битка 1389. која је учинила крај царству Душанову; читави векови ропства под турским јармом. Стојећи на прозорима, министри гледају замишљено; ми стојимо поред њих, делећи њихово узбуђење, и они нам тужним покретом показују светиње српског родољубља."

Анри Барби, који је са српском војском прошао поред Газиместана, чуо је како српски официри и војници на том месту изговарају: "Косово!... Јадно Косово!..." Могао је само да закључи: "То Косово поље, на коме је у средњем веку пропало српско царство, сада је по други пут постало гробница Србије".

ВЕСТ о предстојећем противнападу и пробоју обрадовала је војнике потпоручника Станислава Кракова, из Првог батаљона 17. пука: "Даћемо одсудну битку, па ако изгубимо, ми ћемо бар, као кнез Лазар, у царство небеско", говорили су војници као пробуђени. Све је одједном оживело и људи су се осећали као да се издижу из блата и пораза.

- Тући ћемо се као људи, а не да нас гоне као зверад.

Наде су расле и храброст са њима. Свуда дуж ограда од жбуња, дуж нагиба, око ректих арнаутских кућа, војници су, као кртице, рили земљу, заборављајући на умор, на месец дана борби и одступања, на безизлазност у којој смо били. Далеки епски мит Косова био је близак свакој тој сеоској души.

Најважнији мотиви Косовског завета били су ту: непријатељска сила, избор између борбе и ропства, издаја. По свему судећи, оба владара била су спремна да се определе за Царство небеско.

Војвода признаје пораз

ВОЈВОДА Путник је 21. новембра командантима армија послао депешу у којој се, поред осталог, каже: "Због неактивности наших савезника са југа и јаког притиска Аустро-Немаца са севера и северозапада, Бугара са истока и југоистока, наш покушај пробоја кроз Качаник ка Скопљу пропао је, а на овај је начин и дефинитивно осујећено наше сједињење са савезничким трупама." Стари војвода признао је пораз.

АНРИ Барби је видео краља Петра, како на колима, која су вукла два вола, улази у Приштину. Убрзо му се придружио и престолонаследник. Један сведок забележио је да је стари краљ тада говорио да жели да на Косову погине. И регент је тврдио да ће до краја остати са својом војском. Александар је, по истом извору, у једном тренутку рекао да је судбина хтела да командује својом војском када је осветила Косово и да је "судбина хтела" "да на Косову дочекамо ново Косово".

За разлику од дипломата и аташеа, Анри Барби је пут од Митровице до Приштине препешачио са избеглицама. Тог 17. новембра кишу је заменио снег. "Сви несрећници око мене били су преморени, изненађени хладноћом, изненадним снегом. Падали су у гомилама уз пут, обележавајући камионима пут, као знакови, где да се зауставе. Кола и аутомобили су се превртали и разбијали, а коњи и стока су липсавали. Цео један народ, старци, жене, деца, крећу се блатњавим путем, док снег пада по њима.

Одједном наилазим на препреку; то је леш једног старца. Склоњен је са пута и напуштен.

Једна жена лежи на заглављеном камиону, сасвим укочена, на леђима јој је детенце од две године. И она умире од глади и зиме. Девојчица од највише осам година, са поцепаним шалом, цвокоћући, покушавала је да је пробуди, да би коначно, сломљена изненадним тужним миром своје мајке, пала на колена и почела да јеца.

НЕШТО даље један дечко је клекнуо на ивицу јарка. Сузе су текле низ његово бледо лице и цвокотао је зубима. Обратио сам му се. Изгубио је разум, није јео више од два дана и не може да хода. Шта да учиним? Дао сам му све што ми је остало од кукурузног хлеба, па сам се удаљио, стегнута срца, немоћан да зауставим сузе."

- На путу од Вучитрна ка Приштини, по киши и снегу, у Ситници која се излила из корита, пострадали су и регрути. О томе је сведочио потпоручник Милан А. Поповић, који је водио Трећи батаљон из састава Крагујевачких резервних трупа: "Пут је био страховит. На појединим местима вода је потпуно покрила и сравнила мостове са путем. Газимо до гуше по води. Око подне снежне пахуљице заменише јутарњу кишу, ветар је почео да смрзава скроз поквашено одело и лице војника. Колона се одужила преко Косова. Са свију страна чула се писка и запевка ових ненавикнутих војника.

Тога дана први пут сам видео смрзнуте војнике. Видео сам тако исто војнике који нису погодили на мост, који је покривен водом и не распознаје се, како се даве у таласима. То ми је био за време одступања један од најмучнијих дана, јер ми је наговештавао страшну трагедију, која ће се ускоро одиграти."

РЕГРУТИ су наставили да умиру и у Приштини. За њих, мокре и промрзле, није било ни огрева ни хлеба. Један официр чак је истерао део регрута из зграде у коју су се склонили да би преноћили. Ујутру су старешине по улицама проналазиле њихова смрзнута, беживотна тела.

Косовска битка из 1915. неће се одиграти на Косову пољу. Она се уобичајено назива "Качанички маневар", али њено тежиште било је, под командом генерала Петра Бојовића, био је да заузму Гњилане и овладају Кончулским теснацем, као и прелазима ка Скопској Црној Гори. Састојале су се од Моравских дивизија првог и другог позива, Вардарске дивизије и Комбинованог одреда. Брегалничка дивизија придружена је Комбинованој, Коњичкој дивизији и Крајинском одреду у саставу Тимочке војске генерала Илије Гојковића. Њен задатак био је да ослободи Качаник и отвори пут ка југу. Српска Друга армија задржавала је снаге бугарске Прве армије да не притекну у помоћ својој Другој армији.

НА ФРОНТ је, да би охрабрио своје војнике, стигао и краљ Петар. У околини регента Александра заиста се веровало да је стари краљ тражио смрт на Косову. Говорио је да није хтео да се за њега каже да је "дезертер", како се пребацивало Карађорђу.

Бугарске снаге биле су два и по до три пута јаче. Само бугарска Друга армија, која је задржавала српски пробој, имала је око 50.000 људи. Бугарска Прва армија, која јој је послала своју Девету дивизију као појачање, имала је око 60.000 војника. Свака бугарска дивизија састојала се од 20.000 људи, три до пет пута више него десетковане српске дивизије.

Последњи, очајнички пробој ка југу почео је 18. и трајаће до 21. новембра. Срби су успели да потисну Бугаре на фронту од Новог Брда до Жеговца. Планина Жеговац неколико пута је прелазила из руку у руке. Непријатељ је, међутим, већ 19. новембра преузео иницијативу и кренуо у продирање долином Криве реке. Макензен је, у исто време, појачавао притисак са севера. "Већ изнемогле трупе очајнички су се бориле. То је био покољ. Сви, и официри и војници, свесни да је њихов отпор био бескористан, тражили су јуначку смрт - описује Анри Барби, који је, како каже, "присуствовао пропасти српске војске".

СУТРА: Позорница пораза и очајања

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)