ПОВЛАЧЕЊЕ НА ДВЕ МОРАВЕ: Страх савезника да Србија не потпише сепаратни мир

Милош Ковић

07. 03. 2021. у 05:00

БЕЗ одлагања, 26. октобра, војвода Путник је наредио војводи Степи Степановићу и генералу Илији Гојковићу да почну повлачење Друге армије и Тимочке војске са граничног фронта.

ПОВЛАЧЕЊЕ НА ДВЕ МОРАВЕ: Страх савезника да Србија не потпише сепаратни мир

Фото Архива

Требало је избећи опасност пресецања одступнице ка главнини српске војске и припремити делове њихових снага за ослобађање Качаника и пробој ка југу. Књажевац је пао 22. октобра, Зајечар 24. октобра, па је и Пирот морао да буде напуштен. Друга армија војводе Степе утврдиће се на левој обали Јужне Мораве и заштитити правац који је долином Јабланице водио од Лесковца преко Лебана ка Приштини. Тимочка војска генерала Илије Гојковића требало је да брани комуникацију од Ниша према долини Топлице, преко Прокупља и Куршумлије ка Приштини.

Војвода Путник ће, потом, 31. октобра наредити повлачење свих српских снага на десну обалу Западне и леву обалу Јужне Мораве. Српска војска коначно је напустила северну Србију, да би се сконцентрисала на теже приступачном, брдском терену између две Мораве, са намером да скрати фронт и сакупи своје снаге пред одлучујући пробој ка Косову и Македонији.

МАКЕНЗЕН није добио оно што је желео: сутрадан, 1. новембра, ушао је у Крагујевац, али без одлучујуће битке. Немци су очекивали да ће пад Крагујевца означити крај српске кампање. Истог дана немачка Врховна команда овластила је Макензена да прихвати капитулацију Србије. Три савезника до тада су заробила око 21.000 српских војника, али тај број је био далеко испод Макензенових очекивања. Срби су се упорно борили.

Фелдмаршал Макензен је послао ојачан и обновљен 19. корпус у брзи напад ка Краљеву, према крилу Мишићеве Прве армије, "макар и по цену да изгуби половину свог људства".

Истрајати до краја

ОД КАДА су аутомобилима напустили Ниш, 28. октобра, Никола Пашић и министри српске владе постепено ће се, међутим, уливати у стихију пораза и повлачења. Они су сутрадан, у Крушевцу, одржали седницу којој је председавао регент Александар. У записнику се каже да је Пашић "изјавио да Влада по оцени свих околности стоји на гледишту да се има истрајати до краја у досадашњој политици". Потом се закључује: "Њ. в. престолонаследник се сложио с гледиштем Владе."

Војвода Мишић је, међутим, неупоредиво слабијим снагама зауставио своје знанце из Обреновца, и вратио их ка Чачку. У овим борбама, на планини Јелици, посебно су се одликовали трећепозивци Ужичког одреда. Снаге црногорске Санџачке војске пребачене су на правац Ариље - Ивањица - Сјеница, чиме је задржан њихов додир и најближа сарадња са Првом армијом војводе Мишића. Сердар Јанко Вукотић је аустроугарску 62. дивизију и даље држао приковану за Вишеград. Војвода Степа Степановић је пет дана, све до повлачења 4. новембра, упорно бранио Ниш. Српска ратна престоница пала је 5. новембра. Одбраном код Чачка, Вишеграда и Ниша спречен је нови покушај непријатеља да пресече одступницу српској војсци. Генерал Павле Јуришић Штурм је, међутим, јављао да се његова војска тешко пробијала ка југу, јер су путеви били закрчени рекама избеглица.

БУГАРСКА Друга армија је настављала да напредује од Качаника и Кончуља ка Приштини и од Велеса ка Прилепу. Војвода Путник је, 29. октобра, јављао генералу Сарају да је сада било угрожено и Косово, као и веза Срба са Битољем и Драчем. Молио је за хитан удар у бок Бугара, у правцу Велеса ка Скопљу, при чему би се према Скопљу, у исто време, пробили и Срби. "Ако уопште ђенерал Сарај мисли и жели да нам притекне у помоћ, онда то треба да учини сада, и то што пре", - поручивао је Путник, описујући критично стање своје војске.

Генерал Сарај одговорио је тек 31. октобра, истог дана када је Путник наредио повлачење на две Мораве. Није хтео да креће у офанзиву без појачања и одобрења своје владе.

Жофр је, међутим, јављао да је успео да, на подстицај француске владе, убеди Британце да пошаљу додатне дивизије у Солун, како би број тамошњих трупа достигао обећаних 150.000. На седници британског Ратног комитета, одржаној 29. октобра у Лондону, Жофр је добио тражене гаранције, али му је речено и да ће се Британци, уколико француске трупе не успеју да успоставе везу и садејство са српским снагама, коначно повући из Солуна.

Било је јасно да су чланови Комитета били суштински незаинтересовани за судбину Србије, али их је Киченер убедио да је боље послати тражене дивизије у Солун, него покварити савезничке односе са Француском.

И СРПСКА влада је упорно молила и захтевала помоћ савезника. Обећања и охрабрујуће поруке нису престајали да стижу. Сам цар Николај II поручивао је 24. октобра да очекује да ће руске трупе почети да делују првих дана новембра.

Српски посланик у Петрограду Мирослав Спалајковић извештавао је да су му у руском министарству иностраних послова саопштили да је руска флота 28. октобра бомбардовала Варну и да ће на Балкану у следећа три дана бити 110.000 савезничких војника. Да би издејствовао помоћ, Спалајковић је, међутим, руским званичницима помињао могућност сепаратног мира Србије са непријатељем.

О томе су у Петроград јављали и Трубецки и Артамонов. Сазонов је реаговао брзом и недвосмисленом поруком. У телеграму упућеном Трубецком, 28. октобра, Сазонов је од Срба захтевао не само да одбију сепаратни мир, него и да се, у случају потребе, повуку преко Албаније. Подсећао их је да је Русија "великим повлачењем" ипак спасла своју војску. Порука руског министра спољних послова садржала је чак и претњу:

"САВЕЗНИЦИ предузимају све мере како би што пре притекли у помоћ Србији, рачунајући ту и изградњу комуникације између ње и Драча. Ма какве биле околности, ми рачунамо да српска влада неће устукнути пред тешким жртвама и да ће се, следећи наш пример, постарати да по сваку цену спасе војску. Ако се сачува војска, успех наших непријатеља не може бити трајан, а враћање напуштене територије само је питање времена. Да Србија закључи сепаратни мир немогуће је, када се има у виду како је она часно и достојно испуњавала до сада своје савезничке обавезе. Осим тога, таква одлука ишла би на штету ње саме, изгубила би право да рачуна да ће од њих добити било какву награду у будућности."

Овакве поруке биће од огромног значаја за доношење коначне одлуке о напуштању земље. Таква судбина је, уосталом, већ била задесила Белгију. Кнез Трубецки је у својим сећањима записао да је тада питао Николу Пашића шта мисли о сепаратном миру: "Пашић ми је без размишљања одговорио да је за Србију, ако је и задеси судбина Белгије, боље да све поднесе како би поново васкрсла, него да се преда."

НА ИСТУ начин, поводом вести о сепаратном миру, на Пашића је тих дана притисак вршио и британски посланик, Чарлс Луис де Гра. Пашић му је одговорио на сличан начин: "Док год је моја влада на челу, неће бити постављено питање мира, пошто би Србија у том случају доживела судбину Белгије."

Адмирал Трубриџ, који се са пуковником Филипсом налазио у Крушевцу, при српској Врховној команди, такође је уверавао Србе да би предаја значила пропаст свих њихових напора и идеала. Понављао је да ће им стићи британско-француска помоћ од најмање 150.000 људи и да би требало издржати до тог тренутка. Трубриџ је, међутим, сваког тренутка очекивао вест о предаји Срба, али интимно их због тога није осуђивао.

СУТРА: Уз савезнике - одано и верно

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)