ШКОЛА ЗА ЧЕТНИКЕ У ВАЉЕВУ: Регент Александар Карађорђевић за време целог трајања рата није никада хтео да напушта своје војнике

Арчибалд Рајс

09. 01. 2021. у 18:00

ШКОЛА ЗА ЧЕТНИКЕ У ВАЉЕВУ: Регент Александар Карађорђевић за време целог трајања рата није никада хтео да напушта своје војнике

Фото архива

ВАЉЕВО је имало своју "школу за четнике" којом су управљала двојица војвода и која је била смештена у једној кафани, одакле су дигли столове и столице и заменили их набацаном сламом по патосу, где је спавало двадесет ученика.

То су све били младићи, сви из Босне. Они су носили прописну блузу, шајкачу и опасач српске пешадије. Напротив, пушка и фишеклије биле су аустријске, из ратног плена.

Један од војвода, Крста С. Вудокић, омаленог је стаса, плећат, и носи легендарну браду четника са Челопека и дугачак сребрни ланац, знак његовог чина. То је сељак који је четовао десет година у још турској Македонији. Други војвода, Милан Вујић, висок је, мршав, с енергичним лицем које је препречено риђим брком. О, он је четовао десет година у Македонији, одакле је понео седам рана које га спречавају да узме активног учешћа на фронту. Употребљавају га за инструктора младића.

ОВАЈ Вујић је занимљив тип. Родом из Сарајева, био је учитељ. Србин сваком жилицом свога тела, није могао више да подноси аустроугарски јарам под којим стењу његова браћа по раси, у Босни, он је побегао у слободну Србију. Ту је дошао у часу великог омладинског македонског покрета и, одушевљени патриота као што је био, није могао а да се не придружи онима који, жртвујући свој живот, хоће да ослободе земље Јужне Србије. Он је очувао чист "челопечки дух" и са једва прикривеним презиром говори ми о мојој земљи, Швајцарској, која, неутрална, нема војника. Он исправља донекле своје помало презриво мишљење кад му износим појединости о организацији наше војске и кад му кажем да је та земља од четири милиона становника мобилисала 450.000 људи да бране своје границе. Поред свега тога, он нема сувише поверења у нашу швајцарску милицију и предлаже ми да пође тамо да организује четнике.

НАРАВНО, оба шефа су ме позвала да видим вежбе њихових регрута - позив који нисам пропустио. И тако сам могао да се убедим о великој дисциплини, усвојеној добровољно, међу овим младићима од којих најстарији има 25, а најмлађи 15 година. Сви су унапред жртвовали свој живот. Они су знали врло добро све што их чека ако падну у руке свирепог противника. Стога је сваки чувао једну бомбу - стару српску правоугаону бомбу - да се сам убије, кад не буде више било начина да измакне непријатељу. Обучени у гађању од редовних официра, они су маневрисали као стари ратници. Они су ми такође показали како се употребљава ручна бомба и за то је војвода био изабрао најмлађег четника. Лежећи на леђима, овај деран је бацио беспрекорно своју бомбу уназад и она се распрсла на растојању од 50 метара. Шта је било са овом одушевљеном омладином? Вероватно је изгинула по дунавским и савским адама или у редовима хероја војводе Вука на висовима Чуке.

Најзад, у Ваљеву била је такође на крају Карађорђеве улице једна умивена кућица. Ту је становао принц-регент Александар који, од почетка рата, није хтео да се одваја од своје војске која је била инкарнација земље.

РАЗАРАЊЕ БЕОГРАДА

ПРОСТРАНА Улица краља Милана била је пуста. Ту се сретало само мало пролазника, а готово ниједна кола. Што се човек више приближава средини вароши, ране од бомбардовања постају многобројне. Прочеља многих кућа носе трагове од шрапнела и, на више места, зидови су увелико избушени гранатама. Од хотела "Лондон" штета постаје знатнија. Велики пројектили продрли су под дрвену калдрму и њихова експлозија је одигла цео древни покров, а да није одвојила коцке једне од других. Тако је улица засејана огромним отоцима који много отежавају пролазак ретким колима. Руско посланство је оштећено и прочеље старе палате пробушено је кроз више отвора који зјапе. У Двору, у салу за свечаности, продрла је велика граната и оборила галерију у салу. На Теразијама, кућа Викторовићеве апотеке је обезглављена и њен кров се још држи неким чудом изнад једне велике празнине. Хотел "Москва" погодили су пројектили и учинили да попрска њен порцулански оклоп.

СТРАСТАН радиша, принц-регент је био у сталној вези са Генералштабом војске, чији је био врховни шеф. Често смо га видели, у пратњи само једног ађутанта, како прохуји у аутомобилу да посети војнике у првим редовима. Кад је имао слободног времена, посећивао је пешице ваљевске болнице или једноставно, али срдачно, примао код куће своје сараднике или пријатеље свога народа. У Ваљеву сам се с њим упознао - и то познанство се преобратило у току рата у једно искрено и добро другарство.

Зато, поред свега тога што знам антипатију коју осећа краљ Александар, тадашњи принц-регент, према свему што би могло изгледати да је истицање његове личности, нећу одолети жељи да не испричам, шта је био на фронту овај суверен, једини са белгијским краљем Албертом, који за време целог трајања рата није никада хтео да напушта своје војнике, делећи с њима све патње и сву славу.

УСКОРО је договорено да кренемо за Београд. Ишли смо преко Аранђеловца а потом путем Младеновац - Торлак - Београд. Не сусреће се баш много света на овом путу. Цео покрет је на железничкој прузи. Ипак се по каткад сусрећемо са сељачким колима натовареним намештајем оних који беже из Београда. Једна дворска кола такође преносе намештај из двора у Тополу, куда се повукао стари краљ.

Ево нас на Торлаку, главном стану генерала Михаила Живковића, коме је поверена одбрана Београда и којега су назвали "гвоздени генерал". Његове канцеларије су у школским собама, док он сам, као и његови војници, станује под шатором у храстовој шуми коју су, касније, "Швабе" посекле. Висок, снажан, строгог држања, стари војник нас љубазно прима и говори нам о свом тешком задатку, али да се ипак нада да ће га успешно извести до краја, поред свега тога што има мало трупа и са недовољним материјалом са којим располаже. Србија излази из два врло тешка рата и из једне експедиције која је била у ствари трећи рат. Њена средства су била утрошена и она није имала времена да их обнови. "Али српски народ је односио победе са још мање средстава. И овај пут он ће се извући", рекао ми је он. Бога ми, гледајући све ове лепе момке како певају седећи око ватри, имао сам исто убеђење.

СПУШТАМО се према Београду, већ утопљеном у сенку ноћи. Ево првих сасвим мрачних кућа; непријатељ би могао видети светлост. Никога на улицама. Београд је у опсадном стању и кафане и ресторани затварају се у 20 часова. Наравно да нема никаквог осветљења на улицама, али величанствен месец ипак их осветљава. По кућама свет се служи свећама, јер је аустријско бомбардовање разрушило електричну централу. Нашао сам собу у хотелу "Славија" који лежи у релативно сигурној зони и где гранате падају ретко.

Сутрадан ујутро, изишао сам рано. На тргу пред хотелом налази се пијаца. Сељанке нуде зелен и живину многобројним домаћицама и месари излажу лепе череке меса. Цене су нормалне. Килограм меса се плаћа још увек 80 пара до 1 динар. Продавци и купци не показују никаквог страха; човек би мислио да се налази усред пуног мира.

СУТРА: БОЛНИЦЕ БОМБАРДОВАНЕ ЧЕТИРИ ПУТА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)