МИТРОПОЛИТ СЕ СРОДИО СА ХРАМОМ: Амфилохије је примао и просјака и богатог, помагао је људима у вољи и невољи

Велиша Кадић

13. 11. 2020. у 18:00

МИТРОПОЛИТ црногорско-приморски Амфилохије живео је испред свог времена, видео много даље од савременика, пријатеља који су га свакодневно окруживали, следили његове стазе и богазе, упијали сваку његову изговорену реч, узимали благослов, примали свете тајне, исповедали се, неки молили за опрост због грешних мисли и дела. Имао је космичку ширину, примао к себи и просјака и богатог, помагао људима у вољи и невољи.

МИТРОПОЛИТ СЕ СРОДИО СА ХРАМОМ: Амфилохије  је примао и просјака и богатог, помагао је људима у вољи и невољи

Саборни храм у Подгорици и његов неимар Ратко Вулановић / Фото Глас Холмије

- У Никшићу, мом атељеу, затекла ме тужна вест о упокојењу митрополита Амфилохија. Нисам могао да верујем да је он смртан. Једноставно то ме збунило. Лоше здравље ме спречило да будем на сахрани, а као да сам и био јер сам га овде, међу скулптурама којима се дивио, ожалио уз упаљено кандило - прича Ратко Вулановић, академски вајар и дугогодишњи пријатељ митрополита Амфилохија.

ЊИХОВО вишедеценијско познанство пратили су многи догађаји.

- Митрополита знам још док је био епископ банатски и столовао у Вршцу. Био је млад, виђали смо се на изложбама и чудио сам се увек шта ће поп на изложби савремене уметности. И упознали смо се на једној од њих, када је већ о мени доста тога знао. У то време често се дружио са Милићем Станковићем, сликаром, који је познатији као Милић од Мачве и био је атрактивна и самосвојна личност. Чак му је на митрополитову препоруку дато да ослика један храм на Вождовцу где је показао потпуно другачији приступ у односу на правила која је Црква углавном примењивала. Тако је он за апостоле и црквене великодостојнике изабрао никог друго до своје сељаке! Сећам се да је тада у црквеним круговима дошло до комешања и незадовољства, али је митрополит Амфилохије деловао смирујуће одигравши својим ауторитетом кључну улогу. Био је у праву и дозволио уметнику да покаже своје виђење. Јер уметник не сме бити послушник. Ја сам један од ретких који је тада Милића од Мачве бранио од правила, а он свој поглед на уметност. Касније сам се вратио у Црну Гору, митрополит такође, када је и почео да се гради храм у Подгорици. Владика ме је ангажовао да радим на њему, иако сам му рекао да не знам како ће све да се одвија јер сам ја непослушан човек. Митрополит ми је тада рекао: "Такав ми и треба!", преноси давна сећања Вулановић.

БОРБА ЗА ЛОВЋЕН

Деценијама се Ратко Вулановић бори да се на Језерском врху на Ловћену обнови Његошева капела.

- Његош је божанска енергија. Без испуњења његовог завета нама нема будућности, нема среће, нема берићета. Кад се рушила црква на Ловћену био сам један од ретких младих уметника који се због тога побунио. Митрополит је то добро знао. Писао сам по новинама, давао интервјуе, говорио ко је скратио Ловћен и зашто је срушена капела. Убеђен сам да ће се капела вратити за мога живота.

УМЕТНОСТ и себе нисам изневерио, наставља овај вајар чији је "Камен град" дуго красио Аду Циганлију у Београду - Али јесам многе друге, јер се нисам придржавао правила и нових канона. И данас мислим да је стари канон, којег сам се ја придржавао у свом делу, једино исправан. Против мог рада углавном су били свештеници. Храм стоји другачије и велика је загонетка за многе. То су говорили владика Амфилохије и главни архитекта Пеђа Ристић, који је такође имао извесне резерве према мом виђењу коначног изгледа богомоље, али ми је на крају ипак дозволио да радим по своме. Свештеници су мислили да треба то да буде другачије препознатљиво, да се печат уметника не види него да се канони поштују. То ми је изгледало да ако је неки храм овакав или онакав да такав или сличан треба да буде и овај, подгорички. Био сам против тога, као уосталом и сваког преписивања.

САБОРНИ храм у Подгорици је подигнут по црквеним правилима, али је обучен у другачије рухо, онакво какво одговара црногорском крају и брдском поднебљу. И у њему је митрополит нашао себи мир. Ја мислим да овај храм личи на митрополита. Много је допринео да ово дело постане онакво какво сам желео да буде. И док је противљење попова, али и грађевинаца постајало све јаче, Амфилохије ме није оставио, мотивисао ме уливајући снагу речима: ""Зидај ти Ратко!" Био је уз мене чак и у неким критичним тренуцима, када су неки попови не схватајући мој уметнички рад чак уценили владику: "Ми или Вулановић!" Високопреосвећени је смиривао страсти онако како је и умео - снагом свога ведрог духа, дајући ми и тада безрезервну подршку. А ја сам се већ био припремио за одлазак остављајући другим уметницима завет да својим записима не ремете експресију пећине. Јер је храм започет из пећине, а завршио се сјајем звезда.

ВУЛАНОВИЋА је импресионирао митрополит и као песник.

- И Његош је пре свега то био, па тек онда теолог. Тако је и митрополит Амфилохије био константно укључен у неку божанску енергију. У нашој цркви попут њега била су још двојица великих песника - Јустин Поповић и Николај Велимировић. Њих тројица су се издвајала својом поезијом, оригиналним виђењем света - наводи Вулановић. - Долазио је митрополит овде у мој атеље у Никшићу, седео ту прекопута мене међу скулптурама. И ту ми је рекао: "Ратко, хоћу да ми сазидаш храм као што си ово сазидао овде", показујући руком на "Камени град" којег више нема вољом локалних моћника. Те његове речи чуо је и архитекта Ристић.

И после дугих година Саборни храм Христовог Васкрсења постао је подгоричка лепотица, симбол православне Црне Горе.

- КАО што људи не личе једни на друге, такви смо и ми. Личимо на себе. Такав је наш ђед, прађед, таква је наша баба, наши потомци, такав је заправо био и митрополит. Помоћник у овом послу био ми је, замислите - песник! Косту Нинковића увео сам у градитељски подухват јер је он умео лепо, речима, да све то објасни другима. Говорио је: "Фасада храма биће по угледу на митрополитову браду!" И би тако. Храм је заиста био велики изазов за уметнике.

Присећа се Вулановић још једног занимљивог догађаја уз присуство данас блаженопочившег српског патријарха Павла.

- Позвао митрополит патријарха Павла да дође у Подгорицу и види шта ми то почињемо да радимо. Кад је дошао, све лепо посматра, ћути, не проговара реч, док у једном тренутку није изустио: "А шта ти је ово, човече? Шта то радиш?" Одговорио сам му да не знам, да би он реаговао речима: "Нека ти је Бог у помоћ!", и помиловао ме по глави. Уметност не може да се зна. Кад се нешто зна онда је то направљено, а кад се не зна онда је оно рођено. Храм у Подгорици је рођен!

СУТРА: ОДЛАЗАК ИЗ ЧАМОТИЊЕ И НЕМИРА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)