РУКЕ КОЈЕ СУ НАДЖИВЕЛЕ СМРТ: Митрополит Амфилохије постао ослободилац страха својих суграђана

Велиша Кадић

09. 11. 2020. у 18:00

РУКЕ су му још топле! Враћала сам се ноћас поново да узмем благослов - рекла је Слободанка Грдинић, новинарка Радија Светигора.

РУКЕ КОЈЕ СУ НАДЖИВЕЛЕ СМРТ: Митрополит Амфилохије постао ослободилац страха својих суграђана

Амфилохије са Јустином Поповићем / Фото Документација "Новости" и "Борба"

- Огромне шаке морачког косача, у потпуном нескладу са старцем у сандуку, држе крст и изгледају као да су надживеле смрт - рекао је Живојин Ракочевић, књижевник и новинар са Косова.

- То чворновато клупко писало је о Светом Григорију Палами, генијалном тражитељу светлости, једном од највећих мистика православља. Руке Амфилохија Радовића изгледају као лозови чокот. Кад се родио, његов отац Ћиро засадио је лозу у порти манастира Морача, и тако за сваког сина - по чокот. Данас је то мали виноград на тераси окруженој суровим литицама над реком Морачом. Рађа у дворишту задужбине Стефана Немањића, унука Симеона Немање. Културни и духовни модел великих остварења обликовао је свет горштака, па Ћиро Радовић пева и саставља десетерце о Косовском боју као да су га он и његови сељаци својим очима гледали или били његови учесници. Из тог духовног чокота - из пустиње - отишао је у свет теологије, науке, књижевности, поезије, високог друштва, политике Ристо Амфилохије Радовић, потомак војводе Мине Радовића, потомак војводе Богића Морачанина Мрњавчевића. Отишао је и вратио се као победник. Тврди и неодступни сведок јеванђеља у земљи борбеног атеизма засновао је своју животну и духовну снагу на три тачке: Косову, Ловћену и Јасеновцу. Кад год је било тешко и кад год му је било тешко, он се склањао тамо и "бежао" у проблем. Тражи народно јеванђеље и налази га у косовском завету, каже у беседи о цетињском архиепископу, Живојин Ракочевић.

А ПРЕ двадесет и једну годину, 1999. када су се опет помешале војске на Косову и Србија је била на удару гвоздених птица, које су полетале из Авијана, под бомбама и рафалима НАТО и злочиначке ОВК, тамо долазио и митрополит Амфилохије.

- Ратне 1999. године силази у пусту Метохију, која гори, голим рукама скупља лешеве и преузима улогу етнарха јер је анархија захватила сваки сегмент српског живота. Одједном постаје све у народном животу, као и Макарије Соколовић, обновитељ цркве и државе светих Немањића. У породици Савић, у селу Бело Поље, код Пећи, сачувало се сведочанство о митрополитовом сахрањивању побијених Срба. "У ископану раку положили су неколико мушкараца, а онда митрополит не даде Марицу Мирић, однесе је у Патријаршију." Њу су силовали и заклали пред мајком, а кад је игуманија питала где ће бити њен гроб, чувар пећког трона је одговорио:

"Нека мати, њу ћемо овде поред олтара, она је великомученица, она је света!"

ЗА МИТРОПОЛИТА МАЛА И ВАСИОНА

МИТРОПОЛИТ Амфилохије често је подсећао на један догађај који му се десио у Црној Гори, током политичких превирања, када му је један од главних људи из ДПС говорио да би био одличан да буде члан њихове партије!

- Слушај мој пријатељу, мени је уска васиона, а ти хоћеш да ме сместиш у мали ДПС. Ја себе, човече, не могу да нађем у васиони, идем негде даље и дубље од васионе - одговорио је владика.

У ТОМ периоду владика Амфилохије пише један од најпотреснијих дневника нашег новог доба. Има неког страшног ритма у тој читуљи, време њеног писца се скраћује, сужава, сабија, а имена жртава се траже између живота и смрти. Нема фатализма, али има грча који избија из многобројног понављања речи: уграбљен је, уграбљена је, уграбљено је. То је његова замена за отет је, киднапован је, нестао је. Однекуд се усред текста појави, готово без видљивог разлога, неки виши ред и смисао: "У Париској улици, Ћурчић Милован са супругом, остао у кући, избавити их." Ово "избавити их" основа је дневника, основа где престаје ја, где остаје само човек и његова потреба да се спасава - наставља своју беседу Живојин Ракочевић.

"За Косово се увијек морамо у себи борити, у себи га стицати и задобијати, у себи га усвајати и бранити!", каже митрополит, и додаје да су сви поражени и сви криви, а "само Бог знаде ко више, ко мање", пише у "Љетопису новог косовског распећа".

- ИЗ ПОЗИЦИЈЕ наслеђа, породице, духовног модела, жртава и живота, митрополит је, без икаквог компромиса, у распону од политичких изјава до клетви и служења опела живим људима одбацивао било какву могућност или размишљање о отуђењу Косова и Метохије. Имао је бескрајно поверење у Косово. Политичка некоректност у доба репресије теорије политичке коректности била је саставни део његовог друштвеног живота.

"Био сам код лекара, рекли су ми да имам два пропала пршљена. Боли ме кичма, немој да идеш тамо без мене", поручио му је пре десетак дана духовити владика Атанасије Јевтић током последњег виђења у болници. Њих двојица су дечаци преподобног Јустина Поповића, деца која нису прихватила комунизам, епски пријатељи. Један смирен, а други немиран, путују по катунима, бележе трагове страдања, живе по Косову, чекају слободу и храбре последње изопштенике који се усуђују да привире у цркву - бележи у својој причи о Амфилохију песник Ракочевић.

-РАЈО Поповић из Прекобрђа иде у цркву. Неорганизован, тако гласи један од извештаја тајне службе који описује последње православце у Црној Гори. Митрополит Амфилохије је на прокаженима и презренима засновао обнову цркве и ниједног није заборавио. Све их је, на неки начин, уградио у обновљене храмове, по угледу на ране хришћане и оне који су се у историји хришћанства жртвовали за цркву. На њима је успостављена жива веза са светосављем. Искуство косовског завета, дуга и упорна борба против атеизма, утврђеност у његошевском моделу духовности и културе, преузимање језика, писма, културе и на крају покушај приватизације цркве од стране моћног режима и партије оборили су Ђукановића. Владика му је највише замерао што није крштен.

У Црној Гори, на литијама, настао је нови модел и покрет наде за све Србе на развалинама Југославије. Он је у себе укључио веру, нацију, слободу и демократију и није дошло до ломова и сукоба. "Видиш ли како је Ђедо у последње време почео да личи на аву Јустина?", примећује архимандрит Михаило, игуман Светих архангела код Призрена. Духовна деца Јустина Поповића, највећа сирочад Титове Југославије, размењивала су писма са својим учитељем, а он их ословљава са: "Мила моја христочежњива чеда." Новообјављену књигу писама, љубави и вечног пријатељства донео је на Цетиње владика Атанасије да га она испрати са овог света, а Срби са Косова и Метохије послали су му грумен земље са Газиместана.

"Први ће га дочекати косовско-метохијски мученици чије је кости сабирао и опојао", поручила је професорка Софија Милорадовић. Не крају, систематичан, радан и радостан завршио је све своје велике послове. Победио комунизам и клептомонтенегрине и отишао. Није се могло очекивати да га вирус корона заобиђе или да га он не сретне. Тај живот и те руке ишле су у сусрет сваком проблему своје пастве и суграђана - постао је ослободилац страха - закључује своју беседу Живојин Ракочевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)