ВАРНИЦА ИЗ КУЋЕ ЋИРА РАДОВИЋА: Ристо се молио Богу да га не приме у Богословију

Иван Миладиновић

04. 11. 2020. у 19:48

НА БОЖИЋ, 7. јануара 1938. године, у Барама Радовића у Доњој Морачи, у кући Ћира и Милеве Радовића потомка Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године, родило се седмо дете - син.

ВАРНИЦА ИЗ КУЋЕ ЋИРА РАДОВИЋА: Ристо се молио Богу да га не приме у Богословију

Фото Документација "Новости" и "Борба"

Пошто се родио на Божић, добио је име Ристо, јер у том крају Христоса су звали Ристос.

Будући митрополит растао је у патријархалној породици, која је остала верна православљу и заветима, упркос нарастајућем атеизму, по диктату новопристигле комунистичке власти.

Стасавао је ту, на обзору манастира Морача, и упијао из њега поруке прошлости. Његов сабрат, по виђењу и доживљају света, песник Матија Бећковић ће у слову "Лист Црне Горе" описати време сазревања дечака који ће живот посветити Христу.

"Са огња морачке Лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића и није је сагорела већ у њој разгорела истинску веру.

ОНИХ година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света па се тад од света и могло чути 'боље да га је на ватру наложио'. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих.

Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: 'Да имам девет синова па да су ми сви свештеници био бих најсрећнији!'

Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици чврсти у својој логици и јасној рачуници гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка, који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи.

ВЕЋИНА свештеника у Црној Гори заједно са својим митрополитом пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним заборавима исповедале нову веру подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале.

Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама.

У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат."

СВЕДОЧЕЋИ о свом животном избору и својој судбини митрополит Амфилохије је испричао:

- Дошло је до тога благодарећи моме честитоме оцу Ћиру Радисављевом. Он је мене подстакао и васпитао у том духу. Предлагао је и мојој старијој браћи. Међутим, било је такво време, они нису, а ја прихватих тај његов предлог.

И ево, остао сам, хвала Богу, веран томе.

Доживљај хришћанства

У БЕСЕДИ поводом пола века од када је постао клирик Грчке цркве митроплит је рекао: "Седмогодишњи боравак у Православној грчкој цркви и Светој Гори, био је за мене и постао нова бања Витезда. Ту сам први пут доживио хришћански народ и његово ненадмашно литургијско заједништво, и по први пут сам схватио шта значе ријечи апостола Павла - да у Цркви нема 'Грка и Јеврејина, роба и слободњака, него да су сви заједно у Христу Исусу'.

Тамо сам, примио најдивније дарове, које човјек може да добије на земљи: монашки постриг, ђаконски и презвитерски чин."

У то време, када је мајка била мноме носећа и са мојим оцем 1937. ишла пешке на поклоњење од Мораче до Светог Василија Острошког, па кад се вратила отуда, мој ђед који ју је много волео - био је сам, имао је сина јединца, а она му напунила кућу децом - јој каже:

"Невјеста, ако то што носиш буде мушко, то ће бити мој поп."

То је мени мајка казала кад сам био на крају студија.

Пита ме: "Шта ћеш ти сад, дијете?"

Кажем: "Идем у калуђере."

Још нисам био решио, али сам то казао.

Каже она: "Нећеш, не дао Бог, ти у калуђере, шта ћеш у калуђере?"

Рекох: "Слушај, имаш још шест синова и двије кћери, па ће ти они потомство родити."

"Богуми, мајци је мило од свакога", каже мајка. "А и знаш шта је твој ђед рекао."

И тек ми је онда то казала. Кажем ја: "Мама, има поп жењен и неожењен."

Испоставило се овако, хвала Богу.

У БЕСЕДИ на Сајму књига, поводом изласка његових сабраних дела, Амфилохије опет спомиње честитог оца Ћира:

"У овом кратком овоземаљском животу имао сам среће да се сретнем са изузетним људима. Прије свега то је био мој отац од кога су у она послератна времена тражили да буде наставник, пошто су побили многе професоре и свештенике. Међутим, он је то одбио уз образложење да неће да учи дјецу безбожништву. То је био његов разлог да не прихвати да буде наставник у осмогодишњој школи у Морачи и захваљујући њему ја сам кренуо овим путем. Он је то предлагао мојој старијој браћи. Они нису хтели, ја сам прихватио. Није то било једноставно. Требао сам да идем у Призрен али су у Колашину у војном одсеку забранили да тамо идем уз речи: шта ће ти та школа, она је давно пропала, тога бога нема.

Онда су ми одредили да идем у морнарицу. Зашто, питао сам? Треба да те преваспитамо, одговорили су ми. Онда сам дошао у Београд са оцем. И тако идемо од Цветног трга према Патријаршији, а ја се молим Богу да ме не приме у Богословију. Није услишио моју молитву, примили су ме."

СВЕШТЕНИЧКУ каријеру, тада још Ристо Радовић започиње пет година по стицању дипломе теолога, пошто је у међувремену магистрирао на Источном понтификалном институту, као 29-годишњак, у Грчкој православној цркви. Замонашио га је 1967. Прокопије Меноутис, митрополит кефалонијски ГПЦ. Добиће грчко име Амфилохије ("два вода војске"). Убрзо постаје и архимандрит и неколико година опслужује парохије Спата и Коропио.

О тим годинама Амфилохије је говорио:

"Имао сам много невоља. Био сам сматран, како се то данас каже, опозицијом од 1953. године, ево читав живот. Због тога сам морао да идем у иностранство. А с муком сам ишао. Прво ми нису давали пасош. Једва сам успео, и то преко неких удбаша, мојих рођака, који су ми то омогућили, да одем у Швајцарску, па у Рим, Грчку. Једном сам бацио пасош. Био сам десет, дванаест година лассе пассе, што се каже. Био сам без пасоша. Био сам тако у Грчкој, после у Француској. После сам тражио да се вратим и вратио сам се."

СУТРА: Духовна обнова Црне Горе

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)