КРАЉЕВ УКАЗ ДЕМАНТУЈЕ ВЛАСТ

Слободан Кљакић Ратко Пековић

недеља, 12. 07. 2020. у 18:56

КРАЉЕВ УКАЗ ДЕМАНТУЈЕ ВЛАСТ

Фото - документација "Новости"

УЗ позивање на Цетињску хрисовуљу, цетињске власти су у свом елаборату послатом 2. новембра 1970. године Уставном суду Црне Горе, изнеле и тврдњу да "Језерски врх никада није био црквена својина", већ да је то био "братственички комун Његуша, у којем је сваки племеник имао једнако право на идеални дух"

"У вријеме старе Црногорске државе Језерски врх третиран је као дворско добро. Његошеву капелу одржавао је Црногорски двор. Краљ Никола је давао накнаде мјештанима Његуша који су вршили ситније интервенције и чували овај споменик. У вријеме бивше Југославије ловћенски врх третиран је као државна својина. Данас он се води као друштвена имовина, а по увођењу катастра у Општини Цетиње, такође се води као општенародна имовина на парцели бр. (ознака је у документу изостављена)."

У трећем одељку елабората Општине Цетиње који је упућен Уставном суду НР Црне Горе пуно пажње је посвећено и Његошевом односу према женама, како би се оспорили "приговори Српске православне цркве против Мештровићева дјела", односно предвиђених "женских фигура" поред Његошевог гроба. Овај одељак послужио је цетињским челницима да се обрачунају са "огавном пасквилом" коју је у Београду 1898. године објавио "црногорски емигрант" Саво Ивановић. Он је писао о Његошу да је "гадни митроносац", "вранзани крвник" и свашта друго, па је "чудновато да Српска православна црква никад није реаговала ни протестовала" на такво писање. Није то учинила ни када је Исидора Секулић у својој књизи о Његошу прихватила "клевету као истину", да је нека жена Његоша ударила косијером и оставила му ожиљак на обрви.
"ПРОТИВУ тако одвратног приказивања Његошевог лика, такве бласфемије, тада је морао устати чак и Милован Ђилас, у књизи "Легенда о Његошу" (Београд 1952). Тада нико од архијереја СП цркве није устао против Исидоре Секулић. Напротив, устали су - колико су тада могли - против Милована Ђиласа!", наведено је у овом документу.
Прокоментарисане су и критике изречене на рачун орла приказаног на Његошевом споменику:
"Увриједљива упоређења представе орла из Његошева маузолеја с "кукастим крстом" из нацистичког грба Хитлеровог Трећег рајха, не заслужују коментарисање. Тврдња да орао представља симбол силе и власти само показује да они који је износе немају ни појма о црногорској и Његошевој пјесничкој и језичкој симболици, о семантици у језику Црногораца и самога Његоша. У свим облицима усменог књижевног стваралаштва црногорског народа, као и у писаној књижевности, орао је симбол јунаштва, слободољубивости, узвишености, снаге и независности. Кад Црногорка тужи за сином или братом јунаком, онда ће рећи: "орле-брате" или "орле-сине". Ту је орао епитет који са субјектом - именицом чини савршену пјесничку синтагму".
НА КРАЈУ, у четвртом одељку елабората, читамо:
"Неспорно је да је Влада СР Црне Горе 1952. године, донијела одлуку да се на Језерском врху подигне Његошев маузолеј по пројекту и изради Ивана Мештровића. (...) 9. децембра 1968. године, Скупштина Општине Цетиње донијела је одлуку о изградњи Маузолеја Његошу, с којом је преузела обавезу да реализује Одлуку Владе СРЦГ из 1952. године.
Одлука Скупштине Општине Цетиње о изградњи маузолеја Његошу темељи се на прописима члана 136. Статута Општине Цетиње, и она таква заснована је на прописима члана 124. став 2. у вези са чланом 81. Устава СРЦГ.
Према томе, ова Одлука Скупштине Општине Цетиње је уставна и законита, јер се њоме утврђује однос од непосредног интереса за културни развитак општине".
У документу је наведено да је влада Црне Горе 13. фебруара 1969. године "примила к знању Информацију Републичког секретаријата за образовање, културу и науку о најновијим моментима у вези са Одлуком Скупштине Општине Цетиње о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену". Влада је закључила да сва документација о томе треба да буде предата цетињској Општини, која се затим обратила Заводу за заштиту споменика културе СР Црне Горе "са захтјевом да дозволи премјештање капеле ради постављања Маузолеја". Завод је донео решење бр. 02-197/2 од 28. фебруара 1969. године, "којим се одобрава општини Цетиње да може извршити премјештање споменика културе, - капеле са ловћенског Језерског врха, с тим што овај објекат мора бити постављен на оном мјесту за које се претходно сагласи поменути Завод".
"ОДБОР за изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену поред осталих одлука нормативних и конкретно одлучио је и: Да нема ништа против ако би се поставили одговарајући религиозни симболи у крипти Маузолеја, уколико Црква изрази жељу за тим."
На крају, Општина Цетиње закључује да је тужба митрополита Данила "неоснована", да одлукама о подизању маузолеја "није прекршена Његошева жеља да буде сахрањен на врху Ловћена, на Језерском врху", а "неприхватљиви су наводи Српске православне цркве да је садашња капела у њеној влаштини, као и да представља оригиналну Његошеву задужбину".
ТВРДЊЕ некадашњих и садашњих црногорских власти да су црквена здања и црквена имања искључиво власништво државе доводи у сумњу Указ књаза Николе о праву својине Цетињског манастира, донет 17. јуна 1895. године. У том указу је наведено:
"Наше славне успомене претходник, Зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља.
Кроз зла времена, што су пролећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски владалац склонио под Орлов крш; и сем тога да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави.
ПОШТО се у новије доба на цетињском пољу, и то на својини манастирској, засновала варош, која се све више развија; да сачувамо ову задужбину побожног владаоца и тим да обезбиједимо овоме манастиру опстанак одлучили смо и наређујемо:
1. Да се сва лактарина (закуп - примедба аутора), што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у цетињском пољу;
2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање покретних добара у нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа.
Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, наша престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини цетињског манастира све то и неприкосновено."
КРАЉ НИКОЛА ПЛАЋАО ЛАКТАРИНУ
КАО и остали власници кућа на Цетињу и књаз Никола је плаћао лактарину за свој двор пошто га је подигао на црквеном земљишту, као и за манастирско земљиште које је коришћено за друге дворске потребе (парк, игралиште, итд). Овај књажев указ је поштован и после Првог светског рата у Краљевини Југославији, када је Двор краља Николе претворен у музеј.

СУТРА: РАЗАРАЊЕ ловћенских светиња

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)