ФЕЉТОН - СТРУЈА РЕДОВНО СТИЖЕ У БОЛНИЦЕ И ПЕКАРЕ: Струју са Ђердапа за Београд диспечери су слали заобилазним путевима

ВЕЋ 2. маја 1999. године по злу чувене „графитне бомбе“ бачене су на разводно постројење у Дрмну, с циљем да се пресече „вена“ електросистема Србије, далековод од ХЕ „Ђердап“ ка Београду и Војводини.

Разводно постројење „Дрмно“ после бомбардовања, Фото Из књиге"ЕПС током НАТО агресије"

КАДА смо стигли у постројење у Дрмну, чудили смо се зашто је нестала струја. Укључили смо рефлекторе и лампе и по трави угледали нешто као паучину. А када смо зашли још дубље у постројење, видели смо да се та паучина спуштала од проводника до земље. Поноћ је прошла, мркли мрак, не знамо да ли је завршено бомбардовање, да ли опасност још траје. Много питања нам се наметало у кратком времену. Проценили смо ситуацију и схватили да нам треба још најмање једна дизалица.

Када је свануло, затражили смо помоћ колега из других делова предузећа, из Смедерева, Велике Плане и Смедеревске Паланке, стигле су и дизалице из Београда и „Електроистока“. У току дана окупило се чак петнаестак екипа са платформама. Влакна смо скидали са проводника до дванаест метара, а на већим висинама биле су колеге из „Електроистока“.

Нисмо имали никаква искуства са тим „графитима“. Сналазили смо се како смо знали и умели. Узели смо високонапонске мотке, врхове увили крпама и - радило је. Почели смо да склањамо „паучину“. Али, доста тога смо радили и рукама. Питао сам се да ли је паучина радиоактивна. Било је страха, јер нисмо знали шта је то. А ваздушна опасност? Мало у почетку размишљаш, а затим се привикнеш, постајеш радознао. Не можеш много да размишљаш на платформи високој 15-20 метара.

ЗНАЛИ смо колико Србија зависи од нас јер је гађано постројење повезано на далековод  који спаја ХЕ „Ђердап“ и Београд. Журили смо да што пре завршимо посао, да струја крене ка главном граду. Хтели смо да докажемо да ми то можемо, да ћемо успети. Нисмо више размишљали да ли ће поново гађати исти циљ или да ли нас снимају из сателита.

Сећам се шта ми је причао Зоран Петровић, главни диспечер „Електромораве“, који је одмах, чим је пао мрак, свима нама на очи, дошао на разводно постројење. Док је стајао тако у мрачном кругу постројења, причао ми је Петровић, доживео је чудан осећај: као да пролазиш кроз нешто што не постоји. После је отишао на радно место, да „управља“ струјом, онолико колико је има. Струју је, причао ми је после, морао да шаље заобилазним путевима. Већ после десетак минута струја је дошла до болница, водовода, пекара... док смо ми и даље чистили „паучину“. Сетим се понекад тих дана и колега са којима сам се тада борио, Драгана Милошевића и Боривоја Рајчића, као и директора „Електромораве“ Драгана Марковића, који је увек био уз нас, говорећи нам да смо ми, електромонтери, прави јунаци овог рата. (Ратибор Живановић)

ТОГ  21. маја седео сам са пар комшијских породица на заједничкој тераси зграде, пратећи дечију игру уз уобичајене комшијске приче и разговоре. Негде између 21 и 22 сата, у видокругу који нам је пружала тераса према Перућцу, дошло је до великог блеска на небу, а после пар минута и до нестанка електричне енергије у целом граду (Бајина Башта).

Сишао сам до стана и позвао ТС „Зауглине“ (ТС 220/35) како бих од дежурног руковаоца сазнао шта се дешава. Морам да напоменем да смо, само на неколико дана пре овог дана, из саме трафостанице (ТС)  „Зауглине“ извукли, постављајући по земљи каблове, неке основне сигнале, звучне сигнале, радио и телекомуникационе везе и све то увели у приземље куће која се налазила у близини (око 150 м) од ТС „Зауглине“. Власник куће је био наш радник, сад већ покојни, Мирослав Манојловић, руководилац те трафостанице.

Добивши везу са дежурним руковаоцем, од њега добијам информацију да је нешто бљеснуло на небу и да је нешто пало на ТС и избацило је из система, те да он чека да још неко дође како би ушли унутра да се види шта се десило. Рекао сам му да ћу и ја одмах кренути. Када смо дошли, затекли смо призор као у филмовима страве и ужаса. Цела ТС, око 4,5 хектара, била је покривена неким влакнима попут паучине.

ОДМАХ  је направљен план и, уз консултацију са диспечером у ДЦ ЕПС (Илија Цвијетић), договорено је да одем до Чворишта у Вардишту, место где су учворене три ХЕ: Бајина Башта, Бистрица и Вишеград, те да помоћу растављача који су уграђени, одвојим ТС „Зауглине“, како бисмо из Вишеграда и Бистрице напојили ТС „Пожега“ а одатле даље према Чачку, Краљеву, Крушевцу...

Дошао сам у Чвор око 23 часа, извршио манипулацију, извадио растављач А, и тиме одвојио ТС „Зауглине“ од Вишеграда и Бистрице. С обзиром на то да у том тренутку нису радиле радио-везе, мобилне телефоне нисмо ни имали, спустио сам се до граничног прелаза Мокра Гора. Тражећи да ми дају телефон, они су ми шаљиво рекли „узми и носи све, ионако не раде“. Рекли су да од нестанка струје нема ни телефонских веза, тако да и сами не знају шта се дешава. Такође су ми рекли да одем до Вишеграда (25 кт), пошто мисле да код њих телефони раде.

Отишао сам до Полицијске станице у Вишеграду, где је телефон стварно радио и позвао диспечере и обавестио их да сам извршио манипулацију, те да могу да пробају да пропусте напон од Вишеграда и Бистрице према Пожеги. Такође сам им рекао да ћу се вратити до Чвора како бих чуо да ли је укључен ДВ.

Иначе, чвор Вардиште се налази на територији РС у БиХ. По неким причама, управо са те стране требало је да крене копнена акција НАТО.

ДОШАВШИ  у ТС „Зауглине“, сазнао сам да је план већ направљен, да ће своје људе послати готово све дистрибуције из окружења, по једну екипу, те да ћемо имати негде на располагању између 50 и 100 људи.

Ујутру 22. маја сакупили смо се и распоредили по целом постројењу и помоћу мотки и метли почели да уклањамо „паучину“. Посао је одмицао, а ми смо били све задовољнији. Негде око 10 сати остала су само влакна на проводницима (сабирницама) и изолаторима на порталима.

Када  смо са њих почели да скидамо влакна, онда смо схватили да смо, из незнања, направили грешку. Влакна која су падала са проводника уз помоћ ветра су падала по целом постројењу и опреми. Тако да је претходни учинак био умногоме умањен.

Пошто смо сматрали да смо посао завршили, покупили смо се и изашли из постројења како би руковаоци пробали да постројење пусте под напон. При пуштању, на пар места су уочене нити које су поново избациле постројење. Одмах смо се бацили на чишћење тих места. Те поступке смо поновили пар пута, морали смо и да изобарамо дрвеће које се налазило око самог круга ТС, јер је са њега такође уз помоћ ветра долазило до доношења влакана која су избацивала ДВ и саму ТС. На крају смо успели и ТС је негде око 18 часова ушла у погон.

 (Светислав Божић)

СУТРА: У ТОКУ АГРЕСИЈЕ СРБИЈА НИЈЕ ОСТАЛА У МРАКУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОБИЧНИ, МАЛИ ЉУДИ СУ ОБНАВЉАЛИ ЖИВОТ: У рату смо показали како и мали погони могу да буду значајни за цео систем

29. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СВЕТЛА ЈЕ БИЛО ОД ПРВОГ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА РАТА: И ратни команданти бринули о стању електроенергетске мреже

18. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - РАДИЛО СЕ ПОД УДАРИМА КРСТАРЕЋИХ РАКЕТА: НАТО је са неба на Србију "неселективно" истоварао смртоносне пројектиле

28. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - АРТЕРИЈА ЕЛЕКТРОПРИВРЕДЕ ПРВА НА УДАРУ НАТО СИЛЕ: Људи чисте графитна влакна, док падају бомбе

27. 04. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације