ФЕЉТОН - СНАГА МИТРАЉЕСКОГ РАФАЛА: Алијини су пуцали на амбуланту обележену Црвеним крстом

Др Славко Ђ. Ждрале

19. 01. 2022. у 18:00

ПОСЛИЈЕ ослије увида у "кадровску слику" болнице, закључујем да, осим др Ратомира Голијанина, хирурга, и двије сестре инструментарке Милене Драгићевић и Јеленке Мочевић нема више никога ко био могао одмах да се уклопи у хируршки рад.

ФЕЉТОН - СНАГА МИТРАЉЕСКОГ РАФАЛА: Алијини су пуцали на  амбуланту обележену Црвеним крстом

Митрополит Николај дарује аутору фељтона слику Богородице, Фото Из извештаја независне међународне комисије

О простору и опреми да и не говоримо. Зграде су стара градња, зидане прије педест и више година. Нешто су бољи услови гдје је смјештена интернистичка интензивна њега и одјељења.

Једино охрабрење је постојање релативно добре радиолошке, микробиолошке и лабораторијске службе, које су биле основ за рад болнице овог типа.

Први радни дан завршавам великом бригом у мислима. Да ли ја могу успјети на овоме задатку? Неодговарајући је простор, нема опреме, нема кадра. Гдје год да кренем, у кругу болнице видим велики број избјеглица. Објекат "Центар" је испражњен и у њему су избјеглице...Из бригаде у Војковићима ми шаљу Вукана Црњка, са колима која има на располагању. Сад се ослањам на њега у рјешавању појединих немедицинских проблема. У међувремену, од команде ВРС из Војковића добијамо званичну потврду да се Вукан даје на располагање болници. Са породицом га смјештамо у једну рушевну зграду у болници. Тиме смо омогућили да нам буде на располагању 24 сата. Настављам да се распитујем за здравствене раднике који живе на овим просторима и Грбавици, како бих им послао поруку да се јаве у Болницу у Касиндолу.

ИЗНЕНАДА се 24. августа 1992. године појављује моја рођака др Мира Гавриловић, дошла да обиђе моју породицу и мене, а са приједлогом да Споменка, са синовима Предрагом и Ненадом и моја мајка Савка пођу са њом у село Лалевићи, општина Даниловград, у Црну Гору. Били би смјештени у кући њеног рођака Миша, гдје се налази и она, са кћерком и мајком. Послије дугог размишљања, прихватам тај приједлог и моји крећу на пут. Остајем сам, са великом бригом како ће они проћи у путу. Послије два дана путовања, долазе и смјештају се у село Лалевићи близу Даниловграда...

Иначе, у Болницу пристижу првенствено млади љекари, практично већина њих нема никакво радно искуство, а то су: др Игор Ђокић, др Здравко Ждрале, др Ранка Кртинић и др Бранко Раичевић. Успијевам да пошаљем поруку анестетичару Марку Гајићу да ми се јави, и да га молим да из Болнице "Др Ернест Грин" у Нахореву пређе код нас. Он ће се, са својом супругом Славицом, иначе медицинском сестром, за неколико дана појавити у Касиндолу.

Сестра Нада покушава порукама и телефонским разговорима да дође до здравствених радника који су на нашој територији, с молбом да нам се прикључе.

ЈЕДНЕ вечери касно кренем у команду Корпуса, да посјетим војну амбуланту, у којој ради др Ненад Продановић, са којим бих хтио да успоставим контакт и постигнем договор о сарадњи. Амбуланта је обиљежена знаком Црвеног крста. Вече је, мрак, нема освјетљења и са Вуканом пажљиво прилазим објекту. Одједанпут, загрми рафал изнад нас, а потом комади фасаде попадаше по нашим главама. Ми од страх не знамо куда да кренемо. Чујемо да неко гласно испред нас виче: "Овамо". Угледасмо и нека врата која се отварају на једно пет метара од нас. Успијевамо да утрчимо у простор амбуланте, престрављени, али срећни што смо живи. Ово је први пут да сам непосредно, поред себе, осјетио снагу митраљеског рафала и са великим страхом све то поднио.

Рат се захуктава, а ја са сарадницима рјешавам практично нерјешиве проблеме. Вешерај не ради, јер нема струје. Немамо санитетских кола. Имали смо болнички комби, који је Кризни штаб узео за своје потребе... Ми смо у све већим искушењима и обавезама, а свега и даље недостаје... Али, тјешим се да је коначно направљена одређена организациона структура...

ПОСЕТА МИТРОПОЛИТА НИКОЛАЈА

КРАЈЕМ мјесеца октобра стиже у посјету болници Његово Преосвештенство Господин Николај, Митрополит Дабробосански, са сарадницима. Почаствовани смо овом посјетом, и у дужем разговору са Митрополитом упознајемо га са нашим настојањима да ову специјализовану установу трансформишемо у општу болницу. Истичемо да радимо у немогућим условима, наглашавамо да немамо уопште или само повремено имамо струје, нафте, хране, лијекова, кадра и да је оптерећеност установе избјеглицама изузетно велика. Један од нарочито тешких проблема је наша сигурност, јер смо од прве линије удаљени само три и по километра; дакле, налазимо се у домету артиљерије са Игмана. Ипак, саопштавамо наше почетне успијехе, те обећавамо да ћемо уложити знање и труд да премостимо све препреке које су пред нама.Митрополит Николај, уз поздрављање свега што чинимо, поручује нам да успоставимо контакт са оцем Филаретом, на Сајмишту у Београду, гдје је формиран Хуманитарни центар Српске православне цркве. Наговјештава нам да ће на сједници Синода СПЦ-а и лично Његовој Светости, Патријарху Павлу, изнијети тешко стање у којој се налази ова установа и цијели народ на овом подручју.

УЛАЗИМО у мјесец октобар. Припрема се војна акција на Кијево. У њеном плану, одређени смо да дамо санитетско обезбјеђење, који ће водити др Игор Ђокић. Акција се са успјехом завршава. Нставаља се свакодневни рад, али са све већим невољама које треба хитно рјешавати. Тражи ме докторица Весна Травар, и усплахираним гласом говори да је потребан санитет за превоз једне породиље на Коран, јер је пород кренуо, али неће моћи да се природно заврши. Схватио сам да је неопходно да се ради царски рез. Млада докторица је тражила најбоље рјешење како се може помоћи, а то је превоз на Пале у Болницу Коран. Ја сам смирено одговорио докторки да доведе породиљу у операциону салу и да се више не брине. Послије тог мог става, докторица је схватила да ћу ја, са колегом Голијанином, инструментарком и анестезиолошким тимом, да урадим царски рез.

Брзо се организује анестезиолошка екипа, сестра инструментарка и помоћна сестра.

Породиља се уводи у општу анестезију. За кратко вријеме, урадили смо царски рез. На свијет долази здрава беба. У екипу смо укључили и младу докторку, којој је то било ватрено крштење.

УСПЈЕВАМО да збрињавамо веома тешке повреде. Рањеници долазе са Златишта, Грбавице, Добриње, Лукавице Војковића. Настављам да контактирам мјесне власти, команду Корпуса, КПД... Тражим помоћ са свих страна. На тај наш позив, одмах се одазива Бранко Радан из Општине Ново Сарајево и снадбијева нас великом количином хигијенског материјала: сапунима, детерџентом и сличним хигијенским артиклима. Напомињем да је Бранко Радан увијек, колико су му могућности дозвољавале, био нам на располагању.

Посјећује ме свештеник Душко Јовановић, који је службовао у нашој Старој православној цркви у Сарајеву и био хапшен. Разговарамо о свему што се дешавало и шта се може још очекивати. Моли ме да га смјестим у једну од болничких соба за извјесно вријеме. Он ће, у међувремену, контактирати са нашом црквом, да би се обезбиједила одређена помоћ. Успијевам да нађем једну празну собу, са лежајем, за његов боравак. Почетак је октобра мјесеца и већ су војна команда, кризни штабови и грађани упознати да су у Болници у Касиндолу могу обављати оперативни захвати, односно збрињавање болесних.

СУТРА: ПЛЕМЕНИТИ ДАВАОЦИ КРВИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)