ФЕЉТОН - РАЗВОЈНИ ПУТ ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА: Иво Андрић је био интегрални Југословен

Мирослав Јанковић

26. 11. 2021. у 18:00

ИМА мало људи који су тако дубоко продрли у Андрићеву животну суштину и интиму и толико дуго се задржали у његовом свету као што је био Родољуб Чолаковић Роћко. Тај криптокомуниста, најстарији члан КПЈ (од њеног оснивања), шпански борац, народни херој Југославије, револуционар и писац је можда најзаслужнији човек што је Иво Андрић (п)остао велики писац. И што је уопште поживео 83 године и доживео многе и силне почасти.

ФЕЉТОН - РАЗВОЈНИ ПУТ ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА: Иво Андрић је био интегрални Југословен

Андрић и Чолаковић 1954. године / Фото Стеван Крагујевић

Тачно тридесет година су се ова два човека дружила и пријатељовала: од 1945. до 1975. А та прва година њиховог познанства је одредила Андрићеву судбину у свим наредним. Чолаковић је у првој послератној години мира и години великог личног, београдског немира у Андрићу, неком својом вољом, или нечијим мигом, или оштрим инстиктом или далековидном проценом повукао одмах и снажно Андрића у свој партизански, партијски загљај и спасао га, многи мисле, готово сигурне ликвидације, која се бесомучно изводила у том времену над истакнутим припадницима краљевског режима. А Иво Андрић није би само истакнути ројалиста, већ један од најистакнутијих.

У ЧЕМУ је посебна величина Чолаковићевог чина. У томе што је спасавајући Андрића спасао српску књижевност од дотадашње просечности, јер Андрић је дочекао ослобођење са три романа у рукопису. Спасавајући Андрића, Чолаковић је спасао "Госпођицу", "На Дрини ћуприју" и "Травничку хронику", три романа која Андрић, без приласка комунистичкој власти, сигурно не би успео да негде објави. У спасавање писца Андрића и његовог будућег великог дела Роћко је ишао за оним инстиктом у себи за којим је ишла и Вера Стојић: у питању је будући велики човек и уметник! И боље га је имати на нашој страни него немати, резоновао је Роћко. Јер, комунистима је био потребан неко виђен и са именом. Андрићу су у прилог ишле и неке околности: био је само лојални дипломата монархистичке Југославије - дакле, не толико политички већ само класни непријатељ. Био је интегрални Југословен а комунисти су продужили живот Југославији. За време окупације се беспрекорно владао: ништа није јавно писао и објављивао, а није потписао Апел српском народу који осуђује отпор окупатору. Декор нове власти, сем њега, попуњавају и Исидора Секулић, Александар Белић, Јосип Славенски, Јаша Продановић, Агустин Агустинчић и многи други. Ширење тог хора Андрићу је сасвим одговарало.

ПРВИ Чолаковићев потез у стресању ројалистичке прашине са Андрића је било његово укључивање у институције нове комунистичке власти. Андрић одмах 1945. године постаје народни посланик Републичке скупштине БиХ, а изборна база му је Травнички срез. Потом постаје народни посланик и Савезне Скупштине Југославије, па председник Савеза писаца Југославије, те председник или члан одбора или управа разних културно-политичких организација. Андрић бива просто затрпаван разним титулама... са циљем да се што пре заборави његова предратна биографија. Андрић и Чолаковић и приватно постају блиски: обојица су из Босне, жене им се друже, немају деце, баве се уметношћу и имају исто име - Милица. Временом ће Роћко заимати: велики стан у Београду, вилу на Хвару и приступ многим државним вилама и одмаралиштима, где ће Андрићи, Чолаковићи, Вуче... и пријатељи око њих бесплатно проводити не дане и недеље него месеце и полугодишта одмора и уживања. Андрићу, рафинираном хедонисти и наглашеном шкртом човеку, све то и те како одговара и годи.

РОДОЉУБ Чолаковић тако постаје друга најважнија личност у Андрићевој каријери и животу: након што га је поочим Тугомир Алауповић, његов професор из сарајевске гимназије и заштитник, касније министар вере и богоштовља у Краљевини СХС, одшколовао парама хрватског културног друштва "Напредак", превео из Загреба у Београд и потом углавио у дипломатију и друштвену мекоту нове државе. Роћко га је од краља превео Титу, отворио му широко сва велика врата и друге Југославије, и заштитио га, не само од било каквог прогона, већ и од тешке јавне речи. Повео га је за собом у народ, у послератну политичку агитацију да жене муслиманке скидају фереџе, да рудари обарају руске рекорде ископаног угља, да сељаци дубље ору и брже жању. На тим сусретима су се збивале разне догодовштине, које је Иво често бележио, стилизовао и касније препричавао. Ево неких. Андрића су присиљавали да често и мимо своје воље гостује и на разним књижевним вечерима, матинеима, колонијама, којих му је било преко главе... а где су им присутни на цедуљицама достављали питања. Неком грешком, једна цедуљица је доспела у Андрићеве руке, неки младић ју је по некоме послао својој девојци, која је одвојено седела у посебном реду са женскињем, а њој је писало: "Цицо, ја одох чим се сврши овај давеж, а ти пожури до цркве - чекам те у порти!"

КАДА су у тузланском крају, у селу Копачи, агитовали да муслиманке скидају фереџе, један мештанин је предложио да им се нареди да скину и димије. Након општег смеха, прича даље Андрић, неки Новица из делегације, шерет и довитљив, брзо је одвратио: "Скидање фереџа је државни задатак и посао, а димије нека свако слободно и даље скида својој жени." А када су били код какањских рудара, у делегацији са Андрићем је био и Бранко Ћопић. Један рудар је дуго и знатижељно гледао час у једног час у другог писца, не знајући ко је који. Напослетку се одважио и упитао: "А који је од вас 'На Дрини ћуприја'?"

Родољуб Чолаковић је, а у вези са Андрићем, имао још једну, специфичну улогу: непрестано је бдео и стражарио између Андрића и Крлеже, поготово након 1961. године, када је Иво добио Нобелову награду. Крлежа је био државни писац друге Југославије, Андрић је био високи краљев дипломата прве Југославије, помилован у другој на већ поменути начин.

Међу овом двојицом писаца ривалство и нетрепељивост планули су још у загребачком салону Евгеније Гојмерац око 1910. године, када су се први пут и срели и загледали у ту красотицу. Андрић је ту ватру међу њима на сваки начин гасио, као што је Крлежа стално потпиривао. Између њих је упорно дежурао Роћко: Андрића је истински волео и штитио, Крлежу је службено уважавао и морао да толерише. Јер, уз Крлежу је био лично Тито, његов пријатељ и заштитник, уз Андрића само Роћко и неколицина искрених пријатеља окупљених око Александра Вуча. Али, Андрића је највише штитило његово моћно књижевно дело, његово монашко ћутање на Крлежине уједе, и снага трпљења.

КРЛЕЖА ПРОВИНЦИЈАЛНИ ХРВАТ

KАДА је Крлежа потписао 1967. године Декларацију о положају хрватског језика, коју ће партијски врх јавно а и Јосип Броз ћутке одбацити и осудити, Чолаковић ће записати ове јетке ретке: "Тито га је извео из блата 1945. А он му враћа тиме што је стао на чело снага које желе да разбију Југославију. Уверен сам да је он устао против те шовинистичке харанге, све би то спласнуло и све би се свело на неколико усташких испљувака. Овако је, благодарећи свом пријатељству с Титом и свом угледу, многе завео на странпутицу и увалио у политичку диверзију. А сад се правда и петља као последњи никоговић." А сам Андрић је поводом овог догађаја само кроз зубе процедио: "Некада велики Југословен, сад постаје провинцијални Хрват, оно што је некада страшно жигосао."

СУТРА: СПОРОВИ ОКО ДИСЕРТАЦИЈЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

У РАСКОШНОМ ЗЕЛЕНИЛУ ИЛИ НА БЕЛОМ ПЕСКУ: Ако изаберете хотел Лујо, не морате да бирате, ту су и плажа са белим песком и прелепа шума