ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКА НЕПОДОБНОСТ УРЕДНИКА: "Новости" су се челичиле кроз отпор који су пружале градским и среским комитетима

Мирко Стаменковић

14. 10. 2021. у 18:00

ПРВИ новинар који је на својој кожи осетио шта значи и ситна "политичка неподобност" био је Слободан Глумац. Свој први мандат је окончао одласком са дужности по "потреби врха државе", иако није био ни у земљи, а камоли у Београду, када је објављен фељтон у коме се спомиње како Стаљин опија маршала Ворошилова док не падне под сто, баш у време када је легендарни маршал био у званичној посети Југославији. Глумац је платио "цех"! Отуда и Глумчева девиза - главни уредник не сме да се залепи за своју фотељу.

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКА НЕПОДОБНОСТ УРЕДНИКА: Новости су се челичиле кроз отпор који су пружале градским и среским комитетима

Насловна страна "Новости" из 1956. године / Фото архива "Новости"

Живот је наметнуо да су се "Новости", управо због раста тиража и освајања тржишта у свим републикама, а не само у Београду, у много чему и не тако ретко сукобљавале скоро са свим републичким руководствима, па и са српским. Свако је бранио своје право да буде исто тако неприкосновен у свом округу, као и према листовима чији су оснивачи били у републикама.

Нарочито је значајно што се то одигравало у најосетљивијем политичком периоду мењања у земљи. Отварајући се према осталом свету и мењањем унутрашњих друштвених односа југословенски социјализам није био налик ономе што је постојало у другим земљама са сличним идејним поретком.

ЈУГОСЛАВИЈА је имала тренутке успона слободе. Могућности студентских побуна. Економских криза и реформи. И ма колико звучало чудно, био је то снажан мотив да останемо доминантни на тржишту. Пре свега, на делу је била прилагођена уређивачка концепција у смислу непрекидног изазова другима - да нас достигну и престигну, да нам се супротставе на тржишту кидајући сопствене стеге које су их спутавале. И републички дневници су нам на тај начин ширили простор слободе и независности од партијских форума.

Требало је трагати за новим путевима. Пре свега, многе идеје смо "испробавали" на нама најближем београдском тржишту. Покретали смо и "Јутарње новости", уз уобичајено подневно издање "Вечерњих новости". Имали смо и "Недељне новости", које су се разликовале и по концепцији од оних дневних.

То јутарње издање требало је да конкурише јутарњим дневницима, јер "Новости" су се продавале у Београду тек после 14 часова. Да би се то издање ипак у нечему разликовало од подневног, а не само вестима, извршене су многе концепцијске промене. Уређивао га је Југ Гризељ. И све то је доносило одређене помаке. У Београду нам је највећи изазов била "Политика".

У ВРЕМЕ када су се "Новости" већ биле усталиле на преко 250.000 примерака дневно и приближавале се тиражу од триста хиљада, "Борба" је, нажалост, почела да улази у кризу. Схватили смо, пре свега, да се за тираж морамо борити садржајем и истином као најбољим чуваром слободе штампе, али да је нужно и да маштовито освајамо нова тржишта.

Остали смо при ставу да у борби са конкуренцијом мора и да се ризикује, да не мора свако регионално издање да има своје финансијско оправдање, ако укупна бројка расте, а тиме и чист приход.

То се делом показало и на југу Србије. Ниш никад није био споран. Велики град. Издање је увек било рентабилно и квалитетно, чак и када би се посматрало самостално. Ризик је настао када смо почели да покрећемо издања за поједине мање градове. Некад нас је и конкуренција терала на то, управо у том делу Србије. Ниш је имао своје новине. Купио је велику штампарску машину и било нам је јасно да желе да имају свој дневни лист. А пошто је по формату машина била иста као и "Политикина", логично је било страховати од кооперације "Нишких новина" и "Политике".

ВЕРОВАЛИ смо да се можемо одупрети само ако пре њих нађемо заједнички језик са Пиротом, Лесковцем и Прокупљем, који су имали своје локалне недељнике. Определили смо се да за три града направимо посебна издања. И да не буде забуне - издања су се од матичног разликовала само у томе што смо једну или две стране замењивали у издању за тај град или област и објављивали на тим страницама локалне вести. Али, сваког дана.

Наравно, када "пакосни економиста" покуша да пронађе стопу рентабилности само рачунајући тираж у том граду или области, то је бесмислено. А имали смо у нашем економском бироу колегиницу која је управо то покушавала да пласира на сваком збору радних људи. Није прошла. Већина је већ била убеђена кроз праксу да се битке добијају издањима, а да она вреде само ако смо изнад осталих у вестима на локалним страницама.

Наравно да смо ушли у ризик. Наше уверење да смо у праву испробали смо баш на примерима Пирота, Лесковца и Прокупља, при чему је једино Прокупље пристало да укидањем свог недељног листа пренесе нама онолико пара колико су улагали у свој недељник, уз услов, међутим, да "топличко издање" има две стране и да примимо у стални радни однос тројицу запослених. Нису нас уплашили. Рачуницу смо видели у квалитету новинара које су имали. И нисмо погрешили.

ДО ПРАВОГ продора на укупном југословенском тржишту дошло је када смо од почетних неколико локалних достигли бројку од 24 регионална или градска издања. Метафорички речено - сваког сата по једно. Нико не тврди да би свако појединачно могло да се искаже као рентабилно. Било је периода када су "Новости" зарађивале и чистих 12 динара по примерку, па нисмо обраћали пажњу баш на свако регионално издање. "Новости" су тада имале око 500 дописника. И све би то било безвредно да у редакцији на том послу не раде искусни новинари, који нису тек правили вести од материјала који су слали дописници већ су били у сталном контакту са тим људима. Фактички су их школовали. Многи дописници су с временом постајали и веома добри новинари у централној редакцији.

Тако су се, рецимо, од једног војвођанског издања множила издања за Нови Сад, за делове Бачке, Баната, Срема, а онда и издања за веће градове унутар тих регија.

Проблема је увек било када смо улазили у друге републике. Није било лако пронаћи добре дописнике, а требало је и савладати отпоре према ширењу наших новина кроз републичке продајне мреже пошто су били конкуренти републичким листовима.

Издања ваља схватити као део тиражне експанзије, али и значајне "крађе" слободе. Челичили смо се кроз отпор који смо пружали најпре градским и среским комитетима, а онда смо са тим искуством улазили и у двобоје са републичким. Од тога је зависило у којој мери смемо да "загриземо" у озбиљне теме и тако стекнемо ауторитет код читалаца.

УЛАЗАК У ВРХ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ШТАМПЕ

УСПИЊАЊЕ "Новости" у врх српске и југословенске штампе почео је када се закорачило у сферу политике, која је увек била "строго контролисана зона". А без тога не би било ни успеха. "Новости" су заступале идеју да самоуправљање, спутавано и затварано унутар фабрика, мора да се примењује у свим областима друштва. Тајне, дакле, нема. Све је у раду, у добром дописнику и правом штиву. У малом месту вести се и без медија брзо шире. Одлучује - угао из којег се нешто обрађује. У периоду о коме сведочим - када сам већ и формацијски био у "Новостима" (1967-1973) - у тим новинама су се одиграле велике и корените промене. Слободан Глумац потписивао је 1967. годину са дневним просеком на годишњем нивоу од 318.000 примерака!

СУТРА: НОВИНЕ СЕ ЧИТАЈУ ЗБОГ АУТОРА

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)